Page 17 - NASA_KNJIGA_2024
P. 17
NAŠA KNJIGA
одлуке, у учионицу уђе командант ескадриле Митар Мијатовић и саопшти нам да крећемо
на извршење задатка. Укратко нам саопшти да је дебљина облачног слоја око 1000 метара
и да је изнад облака ведро као и да су већина планинских врхова изнад облака видљива.
Дакле, по полетању идемо на процедуру пробијања облака на горе и даље директим
летом ка месту слетања Жабљак, изнад кога је ведро, без облака.
Долазимо на хеликоптере. Падобранци су већ у хеликоптеру. Уследи претполетни преглед
и покретање мотора. У мом хеликоптеру је 16 падобранаца са пуном ратном и личном
опремом. Полећемо појединачно. Био сам први пратилац у првом одељењу (формација
од 3 хеликоптера). Други пратилац је колега Којић Светозар. Хеликоптером лично
управљам ја, па успостављам режим пењања од 5 м/с и улазим у облаке. Облаци су
светли, мирни и без турбуленције. На радио вези чујемо команду вође групе, команданта
ескадриле Мијатовића, да сви укључимо систему против залеђивања. Наређујем
техничару летачу да укључи систему против залеђивања, што он и учини. Рад техничара у
ваздуху увек и обавезно прате оба пилота, што и у овом случају чинимо. Укључивањем
системе против залеђивања обезбеђујемо грејање усусника оба мотора, нападних ивица
лопатица главног и репног ротора, оба пилотска стакла и обе пито-цеви. Дакле,
обезбедили смо услове да нам се летелица у лету кроз облаке не заледи. Посебно што је
важно, грејањем пито-цеви обезбедили смо увид у праћење инструменталне брзине
хеликоптера.
За око 5 минута лета излазимо из облака. Уочавам вођу групе и прилазим му на прописано
одстојање и растојање, након чега се јављам да је први пратилац на месту. То учинише и
остале групе и пратиоци. Команде лета преузима други пилот Георгијев, који све време
активно учествује у лету, посебно током лета кроз облаке. По изласку из облака, облачност
је 8/8 (без видљивости земље) са горњом базом око 1500 метара, што значи да су сви
врхови преко 1500 метара изнад облака, видљиви. Вођа ескадриле наређује пењање на
2500 метара по QНХ ( притисак-висина изнад нивоа мора) Командује и да искључимо
систему против залеђивања што ми и учинисмо кроз идентичан поступак као и при
укључивању системе.
Летимо преко планине Копаоника, планине Голије и Сјеничке висоравни, ка планини
Дурмитор. Изнад Копаоника облачност почиње да пуца па повремено видимо земљу, а
изнад планине Голије облачност је знатно мања и износи око 3-5/8 (земља видљива више
од 50%). Изнад Сјеничке висоравни је скоро ведро и без облака. То нас радује јер ми
пилоти волимо да видимо земљу. Разлог за то је безбедност због евентуалног ванредног
догађаја. Изнад планине Голије узимам карту 1:200.000 (размера карте) са циљем опште
орјентације и утврђивања стварне позиције. За командама је колега Георгијев који
перфектно обавља свој део повереног му летачког задатка. Изнад смо Сјеничке висоравни
на планираној висини од 2500 метара, и прелећемо аеродром Сјеница (1026 м н/в) што је
1500 метара изнад аеродрома. Георгијев лети, а ја и даље држим отворену карту. Испред
нас је превој и село Ањиновићи (1170 м н/в) , а после превоја провалија, јер терен нагло
пада ка реци Лим и граду Пријепољу.
Одједампут вођа ескадриле остаде лево и изнад мене. Пропадамо. Чуло слуха детектује
гашење мотора. Остављам карту и хватам команде лета. Пажњу усмеравамо на
инструменте лета и параметре мотра са циљем да установимо ште се догодило. Казаљке
17