Page 12 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

је нормално. Повучем кочницу ВХ и полагано пустим, али ништа. Мало задрхта и настави
да се окреће. Мало сачекам, поновим радњу, опет исто. Пратим остале инструменте,
посебно ПСС, а све идеално. Јављам контроли отказ инструмента и слушам упутства. Прво
питање „позиција и да ли имам видљиви контакт са земљом“, пошто је на а. Пула
облачност већ 8/8 и доња база око 800 м. У том моменту, испод мене, као ножем одсечено,
указа се мирно и сиво море Кварнерског залива, а мало напред делови копна. По мојој
процени то мора бити оток Црес. И не чекајући одобрење контроле лета, одузимам гас и
брзо уводим у неко полупревртање (више превртање) са циљем да „не изгубим рупу“ .
Нисам још ни извадио из маневра, нађох се у потпуном густом и компактном сивилу, као
да паде ноћ. Неста копна, а неста и мора. Око мене мрак, брзина тутњи, а казаљка
висиномера окреће се као вентилатор. Време вечност. Гледам само ова два инструмента,
друго немам шта. Контрола лета нешто понавља, али немам времена да слушам. Рачунам
изнад мора сам, морам пре 800 м „испасти“ из облака. Знам да је врх Цреса негде око 600
м, али нисам ваљда толики малер да потрефим баш да испаднем на том врху. У ушима
само одзвања „овде Каблар 79, јави се“. Не чујем рад мотора , али чујем сваки откуцај срца.
Секунд вечност. И стварно, после „ година и година“, падох у неке меке, прозрачне крпе,
беле као памук. Региструјем брзину преко 650 км и висину испод 1000м , а ја у неком
полулеђном левом положају и са углом обрушавања преко 70 степени, јурим ка планини
испред себе. Видим море ми нестаје са леве стране и у очима ми само неко сиво стеновито
брдо обрасло ниским растињем. Не видим ни куће. Прође ми само кроз главу „то је то,
тако се гине у ваздухопловству“. Нико неће ни видети где сам се закуцао. Пуштам гас и
обема рукама гурам палицу у десно и вучем на себе. Не гледам доле. Пред очима ми мрак,
авион као да шкрипи и тресе се, брзина пада. Оно сиво брдо више не видим, прелетео сам
га. Терен пада према мору. Лево остаје сивило обронака Учке, а десно поново се појављује
сиво и мирно море. Преживело се. Спорије дишем. Не могу још да одредим тачну
позицију. И док се лагано стабилизујем, препознајем десно кршовите обале отока Цреса.
Знам их. Туда смо „брисали“. Сада знам, негде сам десно од Пломина и изнад канала Вела
врата. Тек сада схватам да ме контрола лета упорно тражи. Пробам глас „на празно“, па
када сам се уверио да може да иде у етар, јављам да сам имао мали проблем са радио-
везом и да сам нормално успоставио визуелни контакт на око 4 км источно од Пломина.
Дају ми инструкцију да идем обалом према Каврану. Не журим . Најрадије бих се
придружио галебовима и летео са њима у пару. Гледам инструменте, све ради. Не могу да
верујем својим очима, ВХ ради, мало виси у леву страну али ради. Повучем кочницу, ради
и то баш ради. Слетим нормално. На стајанци техничари, причам. Кажу дешава се. Причам
питомцима и наставницима који су се ту затекли. И док тако причамо, један од механичара,
стари заставник ( нека опрости заборавио сам му име) зовну ме у страну и тихо мени,

да нико не чује: “Соколе, као да си летио ваздушну борбу, а не ИФР, било је на показивачу
више од 6 Г“. Тек се тада сетих да га нисам ни погледао , а камоли поништио.
Била је то још једна истинита, животна, питомачка прича. Дуго је нисам никоме причао,
после понекоме, а ево сада целом свету. Време је. Можда сада није ни интерсантна, али то
је једна од стотина сличних које су нам се дешавале док смо учили да летимо. Многи су
вероватно своје исто тако љубоморно чували за себе, или их делили са само понеким. Тако
је то било док смо учили летети. Чувао нас је и бог. А када смо све научили и разишли се
широм тадашње домовине, почеле су неке друге и много ружније приче. Бог нам више
није праштао ни наше ни туђе грешке.

12