Page 91 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

висини. Помало се тресе хеликоптер од ваздушних струјања у облацима, али није толико
страшно. Јављам се АКЛ (Аеродромској контроли летења) Церкље. Објаснио сам им шта

се све догодило и затражио помоћ у прилазу за слетање. Предложише ми ГЦА прилаз,
прилаз на тачку слетања уз помоћ инструмената и инструкција оператера са прилазног
радара. С обзиром да сам летео по целој Југославији тај маневар сам радио када сам год
имао за то прилику. Одједапут у мени нестаде напетост. Помислих, преживели смо, готово
је, брзо ћемо да слетимо. Али, још ништа није било готово.

У хеликоптеру сви ћуте. Све наде и погледи су усмерени ка мени. За све њих ја сам био
једини спас.Знао сам то. Био сам сигуран у себе, свестан обучености и способности коју

поседујем. Ипак трудим се да им не покажем свој страх, којег је признајем било. Трудим
се да будем, боље речено да изгледам смирено. И даље лагана тубуленција, али и
повремено пада слба киша.

Долазим на тачку када почиње ГЦА прилаз. Слушам и строго прецизно уз понављање
инструкција извршавам налоге контролора који ме води по ГЦА прилазној линији. У

једном моменту угледах земљу, затим за тренутак поново у облацима па опет угледах
земљу. Угледах и писту, када сва мука нестаде. Саопштавам им да видим писту на којој су
светла већ упаљена. При облачном времену ноћ пада брже. Кажем им да прекидам ГЦА
прилаз и да прелазим на визуелни прилаз. За тренутак ми се опет јавља осећај страха јер
,,висим“ изнад аеродрома као кобасица. У слушалицама чујем одобрење за прелазак на
визуелни прилаз за слетање. Сам сам у ваздуху, па опет енергично гурам цикличну
палкицу напред. Желим да што пре изгубим висину. Дођох на праг писте и вештим
маневром нађох се изнад места одакле сам и полетео. Слећем после 45 минута лета.
Заустављамо рад мотора, жаргонски купирам. Тако се заврши овај најтежи лет у мојој

летачкој каријери, а није био једини.

Излазим из хеликоптера први, а за мном и остали чланови посаде.

У мени кључају истовремено срећа и туга. На стајанци ме чека пуковник В.А. али и велики
број колега пилота.Ту угледах и новинара Мирослава Лазанског. Знали су, али ме ипак

питају шта се догодило. Тек тада је прорадио вишак адреналина и почињем да се тресем.
Стегло се грло. Не могу ни реч да изговорим. Потпуно сам занемео. Трудим се да
проговорим, али не успевам. В.А. схвати моје стање па ме поведе у своју канцеларију.
Мало ми је лакше јер смо остали сами. Испричали смо се. Већ су знали скоро све детаље.
Тада ми је В.А. саопштио да су Словенци мало пре дејства по нама у Љубљани након
слетања, извршили и уништење хеликоптера Газела који је превозио хлеб, те да је том
приликом убијен и пилот Мрлак Антун. Мрлак је био је старији колега (завршио је 26. класу
ВВА), Словенац . Познавао сам га јер је радио у Мостару, и у ВВА (Ваздухопловној војној

академији) као наставник летења. После разговора у канцеларији пуковника В.А. рекоше
ми да ме испред чека новинар Мирослав Лазански, те да му дам изјаву. Тај разговор је
протекао уобичајено, одговарао сам на његова питања. Изјава никада није пуштена ни на
једним медијима, остала је негде у архиви, вероватно у архиви РТС-а.

Затим ме опколише колеге. Уследи поновно узбуђење. Међу нама туга, страх и неверица,
али и неизвесност шта ће бити даље. Након после летног прегледа техничари су ми

91