Page 90 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Летим тик изнад земље избегавајући шуму и насеља. Смиреним гласом питам другог
пилота, колегу Б.Х., да ли зна нашу тачну позицију. Гледамо се на тренутак, а он ћути. У

једном моменту ми одговори: - Не знам. Није ни чудо, сви смо били ван себе и погубљени,
неко више, а неко мање. Ипак неки су знали где смо и ште се догодило.

Успостављам везу са ОБКЛ Загреб. Јави ми се женски глас. Кажем им да прекидам лет и
да се враћам на аеродром Церкље. Објашњавам да су на нас извршили дејство из ПВО
лаког преносног система, да је вођа погођен и да је његов хеликоптер експлодирао.
Тражим радарску позицију како бих је уцртао у карту и одредио курс лета ка аеродрому
Церкље. Женски глас са ОБКЛ Загреб ми рече да ме чује са прекидима и затражи да

поновим целу депешу, што и учиних. Након тога она ми рече да не виде одраз мог
хеликоптера на радару па затражи дужи радио сигнал. Држим притиснуто дугме радио
везе дуже од уобичајеног времена. Нема мог одраза на радару па ме пита на којој сам
висини. Одговорих да сам на 10-так метара изнад земље. Обзиром да и након урађеног
опет не успевају да ме уоче на радарском екрану, контролор ми рече да пењем на висину
500 метара изнад земље. Још увек ме страх није потпуно напустио иако сам га обуздавао

знајући да страх може само да погоршава ситуацију, па сем се већ био солидно добро
смирио. Захтев са контроле летења да пењем на висину од 500 метара код мене поново
пробуди неку сумњу и страх.

Десно од мене уочавам огроман црни облак и велику кишну завесу. Препознајем да је
град који видим, град Љубљана. Изнад мене је потпуно облачно са доњом базом облака
бар 500 метара изнад терена, а облаци и бели и тамни. То су по висини добро развијени
облаци вертикалног развоја. Скоро је сумрак. Најкасније за 45 минута наступиће потпуна
ноћ. Док размишљам где смо, око мене почиње да сева. И то ме за тренутак додатно

поколеба због могућности да и мене оборе али и због уласка у облаке вертикалног развоја.
не иде ми се на горе. Пада ноћ, а метео услови су све сложенији јер муње парају небо
свуда око мене.

Одлука мора да се донесе одмах. Размишљам, направили су нам заседу, а затим верујем
да ће бити све у реду. Немам избор, морам да идем на горе, ако треба и у облаке. Без

стварне позиције смо изгубљени и нећу моћи да урадим ништа паметно и корисно за све
нас у хеликоптеру. Ту је и Словенац пратиоц мог рада, и његов живот је угрожен, и он као
мумија ћути. Дошао сам испод саме доње базе облака и повремено их качим. Почиње
турбуленција. Јављам се обласној контроли, саопштавам да сам постигао висину лета 500
метара и тражим радарску позицију. Женски глас од мене тражи да повећам висину за још
200 метара. Већ смо у облацима па пењем још 200 метара. Имао сам осећај да не желе да
нам помогну. Одједапут у слушалицама чујем нови, мушки глас. То је био глас који смо
чули на почетку лета, глас колеге М.М. који нам је преко радио везе поновио све

параметре лета ка месту слетања у рејону Љубљане. Касније, чак и ту ноћ се причало да је
дејство на нас извршено изнад центра за ТО (територијалну одбрану) Републике
Словеније, у месту Иг, као и да је све било испланирано, те да нас је он навео на тај центар
за обуку. Од познатог гласа добисмо радарску позицију. Одређујемо нашу позицију и на
карти, а затим меримо директан курс лета ка аеродрому Церкље.

Класић Јоргић са још два члана посаде остаде код села Иг у Љубљанском пољу, а ми се

упутишмо ка аеродрому Церкље. Летим ка аеродрому, у облацима смо на безбедној
90