Page 86 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

било проширено јер је по формацији имало 12 хеликоптера, а често и више, зависно од
броја пилота који се обучавају. Дакле, по броју хеликоптера то је била ескадрила, а по
броју пилота - наставника летења, више од хеликоптерског одељења. Одељење се бавило
преобуком пилота на хеликоптер Ми-8, али и обуком пилота по свим разделима обуке.
Наши хеликоптери су служили за обуку у школи и нису били наоружани. У току летачке
обуке пилоти-наставници летења никада нису носили лично наоружање. Питомци
посебно.

Тог 27. јуна 1991. године по доласку на посао од команданта пука, пуковника М.Л. добио
сам задатак да са 4 хеликоптера Ми-8 прелетим са аеродрома Мостар на аеродром Церкље
у Словенији. Посаде је одредио командир одељења мајор М.Л.

Као најстарији и најискуснији пилот одређен сам за вођу групе. Наш задатак је био да се
по слетању на аеродром Церкље јавим и ставим на располагање команданту транспортне
бригаде пуковнику В.А. koji je са свог матичног аеродрома Плесо, дошао на аеродром
Церкље ради руковођења и командовања хеликоптерским јединицама. Даље, наше
ангажовање се одвијало по његовим наређењима.
По добијању задатка, са одређеним пилотима сам одмах отпочео планирање и припрему

лета, а технички састав је према свом плану вршио припрему хеликопера.
Тако сам као вођа четворке (формација састављена
од четири хеликоптера), без личног наоружања и са
ненаоружаним хеликоптерима око 10.30 часова
полетео са аеродрома Јасеница код Мостара са
циљем да сви слетимо на аеродром Церкље. Лет је
трајао 1.30 часова и протекао уобичајено и по плану.
За нас је то био рутински задатак без спознаје да ће
неки од колега завршити трагично. Моју посаду су
чинили:

1. пилот Ђукић Владо (ја), вођа ваздухоплова и вођа

групе
2. пилот Б.Х., други пилот уједно и навигатор и
3. механичар летач В.С.

Посаде остала 3 хеликоптера из њихових личних разлога нећу спомињати. У саставу групе
поред 4 летача механичара налазио се и одређени број техничара других специјалности.
На аеродром Церкље смо слетели у 12.00 часова, након чега сам се јавио команданту В.А.
Пошто смо се познавали, као и увек, и сада ме је примио у својој канцеларији и пожелео

нам добродошлицу. Објаснио ми је да је даљи наш задатак превожење савезних
службеника царине СФРЈ на граничне прелазе Републике Словеније са Италијом,
Аустријом и Мађарском. Поред команданта у канцеларији се налазило још један пуковник
у СМБ (сиво маслинаста боја) теренској униформи, а за опасачем је носио револвер
МАГНУМ-357 (колт). Упознали смо се, а затим ми је саопштено да ће господин пуковник
све време бити у мом хеликоптеру, те својим присуством пратити ток и начин извршења
наших задатака. По имену сам схватио да је Словенац. У хеликоптерима, посебно на

вежбама, често смо имали пратиоце вежби па зато ни о чему нисам посебно размишљао.

86