Page 89 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Управљао сам својим хеликоптером, пратећи вођу у изоштреном десном степену. Нисам
обраћао пажњу на навигацију и стварну позицију хеликоптера јер је по правилу то задатак

другог пилота. Само сам знао да се налазимо у љубљанском пољу, јер смо изнад тог рејона
током дана већ летели.

Пратио сам Јоргин хеликоптер који је био вођа пара
у десном степену, што је значило да се он налазио
са леве стране хеликоптера којим сам ја управљао.
После око 20 минута лета од полетања, са а.
Церкље, а око 20.05 часова, лево од вођиног

хеликоптера, на земљи, на ободу шуме приметио

сам комешање неке групе људи, а
затим излазак из шуме неколико људи

са цевима на раменима, затим бљесак
па траг ракете која крену ка нама.

Одмах и инстиктивно гурнух цикличну
палицу напред и путем радио везе
командујем:
- На доле! Јорга са својим хеликоптером
у улози вође пара остаде изнад мене на
истој висини на којој смо били. У око ме убоде и на кратко заслепи огромна пламена

лопта. Не успех да ишта још кажем, осим оног што сам изговорио: - На доле! Све се
догодило у трену. Бљесак, траг и експлозија, лево изнад мене. Делови хелокипера лете на
све стране. Још енергичније гурам цикличну палици напред и десно у оштри понурући
заокрет. Желим да што пре изађем из зоне експлозије и зоне домета ракета. Циљ ми је да
се што пре удаљим од шуме, а то је бар 4 до 5 км што је даљина теоретски ефикасног
дејства лаког преносног система ПВО као и да што пре достигнем висину знатно мању од

50 метара што је минимална висна ефикасног дејства тог ПВО система. Понирем са око 20
метара у секунди. Висина од 300 метара се муњевито смањује.

У размишљању шта даље и тражењу спаса схватих да ћемо да се ,,закуцамо“ у земљу. Иако
смо избегли погађање ракетом за који тренутак смрт чека још и нас четворицу (тројица су
већ била мртва). Кроз главу ми пролази мисао о неправилном положају на екстремно
малој висини, али и добро познати поступак за вађење из неправилног положаја.
Годинама сам био пробни пилот, али и наставник летења. Знао сам шта ми је чинити у

таквим ситуацијама.

Све сам ниже, а земља све ближа. Исправљам нагиб, а затим вучем цикличну палицу на
себе и смањујем брзину понирања. Испод мене шума. Видим успећу. Ипак доњим делом
трупа качим врхове дрвећа. Одахнух, а у кабини необичан мук. Мучна тишина. Вероватно
смо сви помислили, извукли смо се, готово је, али није било тако. Следила су нова
искушења.

89