Page 92 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

саопштили да смо на стајном трапу (точковима) донели гране и лишће који су припадали
дрвећу у Љубљанском пољу.

Већ је пала ноћ. Током разговора са колегама, уследи напад минобацачима на аеродром
Церкље. На аеродрому су се тада налазиле све врсте летилица авијације РВ и ПВО. Зачу се
прва, па још неколико експлозија које су све ближе стајанци авиона и хеликоптера.
Гледамо се и не знамо шта нам је чинити. Из команде истрчаше старешине, међу њима и
пуковник В.А. Саопштише нам да идемо на авионе и хеликоптере, као и где која група
треба да иде.

Ја сам добио задатак да са својом групом идем на аеродром Плесо у Загребу. На ободу
аеродрома пуцњава, одвија се прави рат, а ја и моја група немамо чак ни лично
наоружање. СТРАШНО! Води се борба између нападача и групе која обезбеђује аеродром.
На стајанци метеж. Због буке авионских и хеликоптерских мотора нестаде звук пуцњаве.
Нестаде напетост јер се у кокпиту осећам лагодније него на стајанци. На стајанци нешто
мање од сто разних летелица. Скоро нико нема упаљена позициона светла. Авиони

полећу са стаза и писта, а хеликоптери са места где су се налазили.

Полетели смо. Потпуна је ноћ. Ниско смо и без позиционих светала. Летелице са свих
страна, као да сви иду у истом правцу. Са земље се виде трагови светлећих метака који
иду ка нама. Није ме страх. Свестан сам да погодак у летелицу не значи ништа. Само
погодак у пилота би евентуално могао да обори хеликоптер, а то је процентуално мала
шанса, можда само случајно. Питам пратице јесу ли сви на месту и добих потврдан
одговор. Прилазимо аеродрому Плесо који ми је познат јер сам пуно пута био на њему.
На радио станици постављамо фреквенцију аеродромске контроле летења. Чује се

милион гласова. Није ни чудо. Ко зна колико је летелица било тог тренутка у ваздуху, а сви
треба да слете. Схватих да нико никог не чује и да сви раде оно што њима одговара. Тако
и ја. Олакшавајућа околност је то што су овог пута сви укључили позициона светла на
ваздухопловима. Уз максималну концентрацију безбедно слетисмо. Да ли случајно или
намерно мени додељени пратилац Словенац није био у хеликоптеру. Остао на аеродрому
Церкље.

Опет сам у канцеларији команданта В.А. само сада на аеродрому Плесо у Загребу. У глави
осећам страшан притисак и лупање срца. Каже ми да сам у лицу црвен и позва лекара да
ме прегледа. Горњи притисак ми је био 200 ммHg. Попих неке таблете па ми ,,доца“ за
пола сата поново измери притисак и рече: - Добар си. И сам осећам да сам боље. Никоме
се не спава па нешто касније одлучисмо да са колегама одемо у оближњу кафану, у којој
су пилоти редовни гости. Сваки аеродром има неку пилотску кафану у којој смо били драги
гости и у којој смо се пријатно осећали.

У кафани смо. Обучени у летачке комбинезоне. Навикли су на нас, али су ипак збуњени. И
ми смо били збуњени јер нисмо знали шта се догађа, нити смо имали одговор ни на једно
питање. На ТВ-у су слике из Словеније. Кажу да смо ми њих напали. Називају нас
агресорима, а коментари су све саме лажи и пропаганда. У једном моменту следи слика
мог хеликоптера (препознао сам га по броју) који слеће на једну од позиција на граници.
Након тога уследи слика где се не види хеликоптер, али се види ватра и дим уз пропратни

92