Page 52 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Poleteli smo u pravcu istoka, prema Adenskom
zalivu, pa smo iz desnog zaokreta okrenuli prema
zapadu i Etiopiji.

Adis Abeba je veoma visok aerodrom, a nedaleko,
nekako u pravcu piste, je strmina, i na njoj se vide
ostaci nekoliko aviona koji su tu završili svoj
poslednji let i ostali zaboravljeni… Niko se nije
potrudio da ih ukloni. Isto tako, i na travi oko piste
i stajanke je razbacano nekoliko olupina aviona.
Prilaz je malo neuobičajen, jer nismo navikli da
radimo kruženje oko aerodroma na oko 3000m
visine, ali i to nije bio neki problem.
Po sletanju, mnoštvo radnika na platformi je
opkolilo avion, cisterna sa gorivom, servis toaleta,
mala pumpa i plastični rezervoar na ručno varenim kolicima obavljala taj posao. Nekolicina ljudi je vukla par
metalnih kolica sa visokim ogradama do prtljažnika, odakle su istovarali i utovarali kofere. U zgradi, u malenom
free shop-u, samo za strance, nije bilo nikakvog izbora, osim nekih domaćih suvenira i preskupih cigareta.
Prodavačica je sedela na nekoj stoličici, bezizražajnog lica, i pokrenula bi se samo ako bi je pozvali da naplati.
Let dalje, do Nairobija je bio rutinski, kao i prilaz i sletanje. Aerodrom je bolje opremljen, i kada su putnici
napustili avion, izašao sam u putničku kabinu, i razgovarao sa mehaničarem, Radetom, okrenut leđima pilotskoj
kabini. Nedugo zatim, začuh glas, bariton, kao iz bureta da govori: „excuse me sir“!
Okrenuh se iznenađeno, i u visini svojih očiju ugledah dugmad nekakve zelene košulje. Kada sam podigao
pogled, ugledao sam ogromne oči i nasmejano lice najvećeg čoveka kojeg sam u životu video! Ja sam visok i
krupan, ali sam pored njega izgledao kao malo dete. U ruci je držao nekakvu metlicu i lopaticu, i radio je na
čišćenju kabine u tranzitu. I dalje pod utiskom njegovog izgleda, zakoračih prema vratima aviona, planirajući da
prošetam malo po aerodromskoj zgradi. Kad sam sišao stepenicama na platformu, pored mene se stvori još jedan
grmalj, zakleo bih se da je veći od onog prvog, i opet nasmejan, upita me koliko goriva treba da mi dopuni. On
je bio vozač cisterne.

Aerodromska zgrada je bila prazna, i tek po neka radnjica je bila otvorena. Uglavnom su isto prodavali suvenire.
Moj kolega i ja smo se častili sa nekakvim safari šeširima. A u radnji, isti onakav grmalj od čoveka, prodavac.
Nisam imao odgovor na tu, za mene misteriju, dok mi neko kasnije nije objasnio da su to pripadnici plemena
Masai, kojem je pripadalo zemljište, na kojem je građen aerodrom, i da je deo dogovora bio da oni dobiju
zaposlenje na istom… Ne znam da li je ta priča bila tačna.
Let nazad je isto bio rutinski. Uobičajeno je da se u podnevnim časovima razvijaju oblaci, koji vremenom prerastu
u grmljavinske i vrhovi im dostignu visine i do 15 kilometara. Jedno vreme smo se zabavljali zaobilazeći ih,
gledajući u monohromski radar koji je odavao „tajne“ oblaka samo uvežbanom oku. Rekao bih, dobro uvežbanom
oku.
U Adis Abebu smo sleteli po velikom
pljusku. Brisači su jedva uklanjali
tropski pljusak sa prozora kokpita, dok
su svetla neujednačenog intenziteta
bljeskala i presijavala se od vlažne
izmaglice. Munje su neprestano sevale
sa svih strana. Na aerodromu nije bilo
avio mosta, pa su putnici pretrčavali od
aviona do aerodromske zgrade,
pokrivajući glave nekim torbama ili
delovima garderobe, ko je šta imao pri
ruci.

Sedeo sam u pilotskoj kabini i nešto
radio na ekranu prastarog navigacionog
sistema VLF Omega, kada se začuo tup
udar. Ličilo je na zvuk zatvaranja jednih
od vrata kargo odeljka, ali je ipak bio nekako drugačiji.

52