Page 51 - NASA_KNJIGA_2024
P. 51
NAŠA KNJIGA
9.PETROV SLOBODAN, kapetan civilne plovidbe
ADIS ABEBA
Bilo je vlažno i lepljivo jutro, kakvo može biti samo u tropskim predelima. Ceo hotel je bio uljuljkan u san, samo
smo moj kolega i ja stajali ispred glavnog ulaza, čekajući prevoz. Danas letimo iz Džibutija za Adis Abebu, pa
dalje za Nairobi, i nazad istim putem za Džibuti. U parku, u travi, se odmarala džinovska kornjača, koja je bila
stalno tu, oko hotela Šeraton.
Iz daleka se začuo zvuk raštelovanog motora, i drndavi
mini bus je stigao po nas. U njemu su već sedele lokalne
stjuardese, koje su bile planirane na isti let sa nama.
Grad je bio uspavan i tih… Na velikom kružnom toku smo
videli uobičajenu sliku lokalnih skitnica koji čuče u travi,
prekriveni haljinama do zemlje. Pretpostavljali smo šta
rade. Na putu ka aerodromu, sa obe strane, na desetine
mladića u atletskim majicama je trčalo, održavajući
kondiciju i obaveznu jutarnju gimnastiku. Legionari
francuske vojske.
Na aerodromu smo dobili podatke neophodne za let, i
uputili se ka avionu. Stari dobri, i voljeni, DC’9, ofarban u boje Air Džibuti, ponosno stajao na platformi. Naši
su se mehaničari već vrzmali oko aviona, pripremajući ga za let.
Putnika je bilo poprilično, što do Adis Abebe, a što dalje do Nairobija.
Stjuardese su bile ljubazne, mlade i vesele. Tokom
pet godina, koliko je JAT radio za njihovu
kompaniju, naučile su dosta naših reči i prilagodile
se našim procedurama i pravilima. Sa njima zaista
nikada nismo imali problema.
Kontrolor, snenim glasom sa jakim francuskim
akcentom, nam izdaje dozvolu za start motora…
Radimo ček listu… Parking brakes, pins, load
sheet, doors…. I danas je mogu izdeklamovati
napamet. Nije ni čudo, posle od prilike 12000 sati
provedenih na tom avionu.
51
