Page 127 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

vožnje kombi se zaustavi. Otvoriše se zadnja vrata. Prihvatiše bolničari nosila iz kola hitne
pomoći i očas me donesoše u ordinaciju dežurnog lekara. Kako su spustili nosila na pod, ja sam
se uspravio i seo. Lekar me je upitao kako se zovem, a zatim, ime oca, koji je danas dan, koliko
je sati..., a ja biflam k'o navijen i dajem tačne odgovore. Reče mi lekar da će mi dati jednu
injekciju i da me mora smestiti u ambulantu. Tad sam shvatio da nisam u bolnici, već da se
nalazim u vojnom stacionaru. Ne bunim se ja i na sve pristajem, što meni uopšte nije primereno.
Normalno za mene bi bilo da sam upitao da li može neka tableta da zameni inekciju, mogu li ja
da ne ostanem u ambulanti... Ne, ja sam bio poslušan kao zabludela ovčica. Gledao sam kako
bolničar priprema inekciju. Zavrnuo sam rukav i gledao kako me ubada. Nemam nikakvog straha,
zgražavanja i osećanje bola. Kao da je bolničar uzeo sapun i da mi na njemu pokazuje kako se
pravilno daje inekcija. U normalnim okolnostima, uvek sam pogled sklanjao od igle, okretao
glavu u suprotnu stranu od mesta uboda i obavezno glasnim ne artikulisanim uzvikom propratio
ubod igle. Ovoga puta je bila prava milina primiti inekciju. Da me je kojim slučajem bolničar
pitao da li hoću da primim još neku inekciju, sigurno bi dobio potvrdan odgovor. Ja postao
mazohista. A mislim da bi ovde bolje pristajala ona naša poslovica: - Blago onom k’o mlađan
poludi, sav mu život u veselju prođe.

Nakon primanja inekcije, lekar me upita da li mogu da ustanem. Odgovorio sam da mogu što sam
istog trenutka i učinio. Otišao ja do sobe, presvukao sam se, obukao pidžamu i legao u krevet.
Zaspao sam. Posle nekoliko sati sam se probudio i osetio da me boli glava. Pozvao sam lekara,
saopštio mu to što osećam i predložio da me pošalje na snimanje glave. Na to on donese
rentgenske snimke i mnoštvo medicinske dokumentacije. Pokaza mi sve to i reče mi da su sva
snimanja i pretrage već urađene u zadarskoj bolnici i da je sve u najboljem redu. Kaže mi da sam
imao blaži potres mozga. Upitao me je samo da li mi je muka i kada je dobio odričan odgovor
saopštio mi je da sam odlično prošao.

Popodne dođoše Živić i Nikolovski. Saopštiše mi da Zrna ima povredu pleksusa u predelu
nadlaktice desne ruke i da su mu ruka i rame u gipsu. Živić reče da smo imali sreće što smo bili
u Ladi 1600... Opet ta Lada 1600 ! E, sad je stvarno bio 100 % u pravu. Tog trenutka sam mu
poverovao u sve hvalospeve koje sam do tada čuo od njega o toj njegovoj famoznoj Ladi. Ispričali
su mi da je došlo do direktnog sudara Lade sa Fićom. Vozač Fiće se zvao Begonja Tomo,
pomorac iz Privlake. Jadnik, laka mu zemlja bila, tih dana se vratio sa plovidbe, kupio Fiću i
uputio se ka Zadru. Čuo sam da mu je to bila prva vožnja s tim automobilom posle položenog
vozačkog ispita. Na žalost, to mu je bila i poslednja vožnja. Od siline udara Tomo je poginuo na
licu mesta. O samoj silini udara govori i činjenica da je Fićin rezervoar za gorivo koji se nalazi
ispod prednje haube, posle udesa bio na zadnjem sedištu. A Lada je bila prevrnuta na desni bok.
Živić je imao sreću što je nižeg rasta pa su mu samo malo bila ugruvana kolena. Da je bio neki
dugajlija za volanom umesto njega imao bi obe noge polomljene pod dejstvom izvitoperene šasije
u predelu nožnih komandi. Nikolovskom nije ni dlaka s glave falila. Ma tom čoveku ni metak ne
bi mogao naškoditi, a kamoli neki mali Fića.

E, kad su posle sudara Živić i Nikolovski uspeli da izađu iz Lade koja je bila na desnom boku,
najpre su je gurnuli i vratili na točkove. Prvo su izvukli Zrnu iz automobila. Mene su videli kako
ležim u prostoru između zadnjeg i prednjeg sedišta. Nikolovski je, misleći da zbijam šalu jer sam
bio sklon tome, povikao na mene da ustajem i da se ne zezam. Pošto se ja nisam pomerao on se
nageo i pokušao da me podigne. Primetio je da mi curi krv iz levog uha. Sledio se kaže, misleći
da sam ozbiljno povređen. Na moju sreću, krv mi nije curila iz uha već iz male posekotine pored
uha koja je nastala od udarca glavom u levu bočnu lajsnu na zadnjim vratima. Nekako su me
izvukli i postavili na noge pored puta dok ne zaustave neki automobil. To je ono čega se sećam i
što sam vam već ispričao.

127