Page 128 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Opet sam prestao da se sećam bilo čega posle onog mog kraćeg dijaloga sa Zrnom u kolima.
Znači ja sam posle toga pao opet u nesvesno stanje. Ne sećam se čitave procedure vezane za
dovoženje u zadarsku bolnicu niti bilo kakve intervencije od strane lekara bolnice. Ne sećam se
ni unošenja u vojni sanitet. Ponovo počinjem da bivam svestan tek od momenta kad sam na
unutrašnjem delu krova saniteta ugledao ventilacione otvore.

Saznavši kroz šta sam sve prošao, a da pri tom nisam osetio nikakvu bol ili neugodnost, pa čak i
uživao gledajući kako mi bolničar daje inekciju, shvatio sam da postoji i bezbolna smrt. Nadam
se da su sve smrti bezbolne. O tome ću vam napisati i ovo potvrditi ili demantovati tek kad
jednoga dana budem stvarno umro.

Već je počelo i da se smrkava, kad eto dođe i Venko. Bio je ljut na nas što smo ga slagali i nismo
došli da mu pomognemo. Bio je ljut sve do pre petnaestak minuta. Sa Vira je direktno otišao do
Doma avijacije da vidi zašto smo ga slagali i da nas potpraši. Došavši u Dom avijacije saznao je
šta se ustvari dogodilo i odmah se uputio i došao do mene u ambulantu. Ja sam se sve vreme
smejao dok mi je Venko pričao kako se nervirao što se nismo pojavili na gradilištu. Kako mu je
bilo neprijatno jer se ljutnjom na nas obrukao pred nekim ljudima kojima se najpre hvalio da će
doći njegovi klasići da mu pomognu, a onda nas i kudio. Kako je u povratku video zgužvanog
Fiću pored puta kod smetlišta, a videvši kako se ja sve vreme smejem i on je počeo meni da se
smeje. U nastavku razgovora ja sam skoro svakoj njegovoj reči dodavao repove i obojica smo se
kao blesavi zacenjivali od smeha do suza. Venko se i danas seća koliko sam se ja tada smejao.
Najverovatnije da sam još uvek bio u neuračunljivoj fazi. Blago onom k’o mlađan poludi....

Zrna se dugo oporavljao od povrede. Iz Zadra je prebačen na VMA (Vojno medicinsku
akademiju). Dugo je bio na fizikalnim terapijama u Beogradu. Pred novu godinu je upućen u
banju Rimske Toplice na rehabilitaciju i tu ostao do aprila 1980.godine. Kad smo bili na skijanju
u Sloveniji, početkom januara 1980.godine, sa još trojicom kolega otišao sam da ga posetim. Na
kraju je ipak uspeo da se u potpunosti oporavi. Nije sa nama završio KNL, ali je to uradio sa
nerednom generacijom i postao NL 1981.godine, a leteo je sve do penzije.
Ja sam nakon par dana bio upućen na VMI (Vojno medicinski institut) na pregled od strane
GLVLKL (Glavne vojno lekarske komisije za letače). Pogledaše oni medicinsku dokumentaciju
koju sam im doneo, malo me ispregledaše i ,,prepisaše“ mi zabranu letenje u trajanju od mesec
dana. Tek kada smo na KNL počinjali da sedamo u zadnju kabinu, a meni je isticala zabrana
letenja. Javio sam se ponovo na VMI, obaviše mi ponovo kompletne preglede uz dodatak EEG,
EMG (snimanja mozga), preglede u barokomori i centrifugi i skinuše mi zabranu letenja.

Uspeo sam da pristignem kolege i da uspešno završim KNL, a što sad i da se, posle svega ne
pohvalim... kao drugi u klasi, jer sam nisam hteo da budem prvi. Da nije bilo udarca u glavu,
najverovatnije ne bih postigao tako dobar uspeh. Malo su se izgleda prodrmale i aktivirale i one
zarđale kuglice u glavi.

Ako me sad posle svega pitate koji je automobil najbolji na svetu, moj odgovor će biti... sigurno
naslućujete ?.... reći ću Vam: Naravno, Lada 1600.

128