Page 123 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Radilo se u ratu svašta. Probiješ do VOR-a na dole, pa ako je jak sjever onda nisko preko
željezničke i centra grada zavrneš jednu kraću imitaciju kruga. Veći nagib u trećem i četvrtom pa
onda kratko u final. Ispariraš sjeverac i to je to. Zvuči jednostavno. Pasuljče.

Ali do toga ima još da guslamo.
Na liniji poletanja vođa upita ovoga iz otišlog ATR-a, ,,Kolega može li jedna meteo?,, a iz
šušteće veze čuješ samo ,,Ne mooože saaada.,, Uh, oni otišli pravo prema Mojkovcu pa im je

sada poslednje bitna naša molba.
Odlučimo da posle poletanja radimo zaokret iznad aerodroma. Da malo ufatimo visine.

Jeste li nekada radili zaokret sa oko pet stepeni nagiba? E ja jesam, tada. Poletimo i konfiguraciju
uvučemo nekako. Lomi, krši i razvaljuje. Na vođin zahtjev obojica držimo volan. Ili se bar držimo
za njega. Gde god ti pogled dopire kao usred dana. Iznad aerodroma mala čistina i u njoj se mi
vrtimo. I tada ugledam. Malu munju koja piči po našim brisačima. Treperi i osvetljava lice vođe
i mehaničara, a verovatno i moje, samo ga ja ne vidim. A možda je tako i bolje. Ko zna šta bi
ugledao. Došo’ nam Elmo u goste. Sletio na brisač da nas pričuva. Potraja nekih petnaestak
sekundi pa ode. Ima pametnija posla.

Lovćen, Rumija, brda iza Tuza, prema Albaniji i dalje, a i Komovi bukvalno gore. Svako malo
se pojavi vijugava svetlost. A radar kao kinseki lampion. Svuda svijetli. Jezgra više ne možemo
ni izbrojati. Anuška škripi i trese se, ali gura.

Odluka da uradimo zaokret se pokazala kao pun pogodak. Prema Mojkovcu smo okrenuli
relativno visoko i mnogo mirniji. Radar majka. Ko ga izmisli u dupence meko da ga ljubim.
Provlačimo se ali sada i nije tako strašno.
Pređosmo ispred Sjenice, na Oblasnu i čujemo prijatan ženski glasić koji nam saopšti ,,Kolega
vojni da li znate da je niški aerodrom zatvoren već dva sata? Hoćete li na Batajnicu, tamo može?,,

,,Nećemo, nećemo, čuli smo se sa našima, probaćemo kući.,,

Dobro, po želji. Kontrolor verovatno misli, ko će izać na kraj sa ovom vojskom?

Vođa me pogleda i da li zbog mene ili i zbog ostalih članova posade reče otprilike ,,Ne brini.
Biće sve ok. Radili smo to više puta. Ti samo ne diraj ništa i radi samo ono što ti ja kažem,,. Pa
nisam ja izgorio po ušima da probavam sam nešto. Ufatim sebe samo kako me malo noge zabolile
od dužeg upiranja u pod.

Opustim se, šta bude biće. Sa pravim sam majstorima, neće biti problema.
Za razliku od odbojkaša, fudbaleri ko drage baje. Ne čuje se ni da dišu. Teret ko teret.

Prilaz do petnaeste milje prilično miran. Dole malo rutavije, a na VOR izbismo na malo preko
dvesta metara. Brda okolo, noć prozirna od gradskih svetala, ali majstor zna. Malo veća snaga i
zaokret u pravac od oko četres’ stepeni nagiba. Pravo preko zgrade TV5. Skoro smo u studiju.
Uživo.

Vjetar maltene potpuno bočni, sa moje strane. Pistu vidim samo kroz vođin prozor. Kako lijepo
svijetli, brate rođeni. Vođa, maher, drži traverzu skoro do samog dodira. I to kakvu. Neviđenu.
Tj. ja skoro ništa ne vidim. A nogama bi mogao izbit’ zakovice na podu. Gas povelik do praga.
Dodir negde kod T, kontra noga neposredno pre i po mokroj pisti spusti nos, elise sa upora i RUD
0.

Eto nas.

Ni nepuna tri četiri minuta od oblaka do junaka.

123