Page 119 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Ako uskoro ne poletimo ni mi nećemo bolje proći. Ko fol gledam neku divlju odlaznu proceduru,
a krajičkom oka posmatram vođu dok se vezuje i izdaje naredbe za ček liste.

Vidim ozbiljan, pogleda u mene i kaže otprilike ,,Ne sikiraj se, biće sve ok...,, Ne ide mu baš
pokušaj da me oraspoloži, ali nemamo ni vremena za razmišljanje. Odobrenje za voženje je tu,
a do piste kratko.
Na liniju poletanja, još jedna ček lista, gas na poletni režim, pogled prema sumornom nebu od

koga se jedva naziru obronci planine, potvrda odobrenja poletanja i puštanje kočnica. Ode jedna
pedala u stranu. Vođa drži pravac, a mi guslamo u nekoj čudnoj traverzi. Vr i V1 minuše. Op, eto
nas u vazduhu. Trese i tandrče, ali prihvatljivo. Recimo, uobičajeno.
Trap prođe, bezbedno odlazimo. E jel’ baš?

Šef ostavi pun gas i flapsove dosta duže i to se pokaza kao pun pogodak. Taman na nekih manje
od dvije stoje meteri, desi se. Prvi put. Puče nas nešto s’ lijeva. Skoro nas prevrnu od planine.
Volan odleti ulijevo, mi udesno, a vođa dreknu ,,Drž’ i ti, šta gledaš...,, Spucam glavom u
navigacijski komplet i ventilator iznad glave, ali od tolikog adrenalina ne osjećam nikakav bol.
Ufatim se za rogove.

Taman ispravismo nekako jedno šeset stepeni nagiba kad nas puče ponovo. Ovaj puta nekako
nadole. Čini mi se, Izačić mi se nikada nije učinio bliži, ni veći. I manje drag.

Motori tutnje, krila škripe, prašina u kabini na sve strane, želudac kod trećeg krajnika, a mi ko
ona mala plavušica u rukama ovog meteo King Konga.
Još smo ispod baze i srećom sa uglom penjanja. Čudnim načinima ali još odlazimo.

Roknu nas još jednom malo blaže i stade. Treska još povremeno, ali ‘nako standard. Ništa
posebno. Na radaru sve čisto.

Uđosmo u oblake, uvukosmo flaps, vođa naredi mehaničaru da smanji gas za režim penjanja, a
mi se prvi puta pogledasmo u kabini i prodisasmo.

Uh, sunce ti Božije. Jel ovo to smicanje vjetra o kome govore? Mora da jeste, ovaj umal’ da nas
smakne.

Okrenemo se prema teretnoj kabini. Vrata između se sama otvorila i njišu se. Ja na mah, između
dva ljuljanja vrata, mogu da vidim dugajlije, neke, kako leže po podu, bliže repu
nekako.Ispovraćali čitav avion, a želudačni sadržaj poprilično razrijeđen porazbijanim rizlingom,
Balantajnom i Johnom ,,šetačom,,.
Srče po podu, ko u kafani kod željezničkog pristaništa u Bojićima, poslije fajronta.

Vođa pogleda.

Pogleda u mene, pa u mehaničara. Sačeka nepun minut da dospijemo do hiljadarke, uzviknu
,,Drži ti, preuzmi...,, a mehaničaru naredi ,,Ustaj da prođem...,, i ode u teretnu kabinu.

Sad ne mogu da se okrenem, a volio bih više no pare. Dobro ne baš neke velike pare, ipak sam
potkupljiv, prilično. Držim ugao penjanja, kurs i brzinu. Tolko’ zasad, znam.

Izgleda da je progazio između onih flaša i održo im takvo slovo da su do Bataje sedili ko bubice.
Niko da mrdne. A i otreznili se u momentu.
Kad ne slušaju. Posle poletanja, odvezali se neki i krenuli da nazdravljaju. A onda im nazdravio
Eol ili slavenski pandam, Pohvist. Sve porazbijo’ i isprevrto ko stogove đedinog sijena po mojim
Kablovima, krajem ljeta.

Bogovi vetra su ovaj puta ipak bili na našoj strani.

119