Page 121 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Mrčo, zemo, Elmo...

Moram ići šmrknuti malo kafe. Umori me ova odbojka.

Al’ ne sikirajte se.
Sledeća priča je nekako fudbalska. I na drugom kraju Juge.

A da je lakša, e to ćemo viđi, tek viđeti. Meni, Bogumi, ne bi.

E, oduži mi se ova kafa, pa priču nastavljam tek sledeće jutro. Ovi završili asfaltiranje, ali kiša
još nije prestala. Roka li roka. Cema, što bi rekli Mostarci.

Na šta li će taj asfalt ličiti Boga pitaj. Verovatno na ove
moje priče ili na skoro sve na ovim meridijanima. Drži
vodu...

Nastavak priče je nekako logičan. Nastavlja se sledeće
godine u kasno proljeće. Na maršruti Niš i tada već
Podgorica. Operacija ,,Sprečiti let,, je odavno već počela
pa su jedine destinacije magični trougao Batajnica-
Podgorica-Niš i ponekad prometne metropole Kraljevo i Priština. Avioni skoro sami znaju put.
Samo ga napujdaš ,,Aport mali...,, i on sve sam.

Jes’ kad bi se šalili.

I jednog vikenda poručnik dobije premiju. Dobro, recimo šesticu. Treba da se vozi FK
,,Radnički,, Real sa Nišavu na prvenstvenu utakmicu protiv Budućnosti u Podgoricu. Kraj
prvenstva pa ni Džarovski to ne bi raspetljao. Tekma kao mlogo važna, možda ostanemo i cijeli
vikend. Idemo i u civilu.

Ha, lijepo baš. Svratiću kod kumova, tamo prenoćiti, biće baš dobro. Sve isplanirao, Mirko S’
Kojotovski, genijalčina i naučnik.

Vrijeme nekako ko ovih dana. Nisu ovi slojasti oblaci. Više su gomilice. Ali ima ih puno i kiša
često loži. Ma nema tu neke muke. Podgorica ima odličan ILS (oprema za precizne
innstrumentalne prilaze – prim. aut.). Surdukneš se do VOR-a, a onda preko jezera, u zaokret i
zalaz. Ništa lakše, ja još skoro đak, ,,preobukčanac,, a radio to sto puta.
Tako i bi. Skupili se svi na civilnom delu. Došli fudbaleri, uparađeni tupsoni i gledaju nas nekako
sa visine. Šta ću, pogledam one svoje izlizane farmerke i jaknu što mi je buraz poslo, valjda
njemu dosadila (lijepa ‘93 ća ej.) i pomislim, bolje da smo išli u kombinezonima, u njima mogu
i pred cara, a i bar me ovi trećeligaški sportaši ne bi ‘vako rentgenisali i begenisali, u svojim
trenerkama od oko aproksimativno dvjesta marona. Svaka.

Ajd uđemo u avion, sad da po ‘vakom danu ne vraćam i sebi takva sjećanja. Na te ,,uspješne,,
godine.

Let do Podgorice kao što sam i očekivao rutina. Vedro samo malo oko Sjenice. Taman da
šmeknem zavičaj. A onda u kanjon, od Mojkovca nizbrdo i očas posla sletimo na odredište.
Oblačno i tamo, ali ne pada. Još.

Javim se mom nastavniku i toga dana vođi Ibri, da ću kod kumova, neću na utakmicu. Volim
fudbal, ali ne bih baš da se smaram gledanjem takvih velemajstora. Draža mi je kumina baklava.

Srećom, šef mi reče ,,Nemoj ništa piti kod kumova, znam Vas obojicu. Možda ćemo se morati
vratiti večeras.,, Dobro ajde. Neće biti jednostavno odbiti mog kuma, ali služba je služba a...
121