Page 122 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

I ja ne pijem na dužnosti, nema veze uniforma.

Odosmo. U bus, oni na stadion, a i ja u grad. Predsednik kluba i vođa posade su kućni prijatelji.
I komšije, valjda.

Kod kumova super.

Nismo se dugo vidjeli pa priči nikada kraja. Tad nije bilo mobilnih pa me iznenadi kad se kum
predveče javi na telefon i reče da mene traže. Broj sam ostavio samo šefu.

,,Ajde, dođi odmah kod motela Ljubović. Idemo nazad...,,

To mi blizu, samo preko parkića i ulice, ali đe ćemo sada? Već se mrači, a kiša i vjetar razvaljuju.
Pozdravim se sa kumovima, dođem tamo. Bus samo mene čeka. Svi sede unutra. Ovi Mesiji i
ostali maheri, veseli a izgubili utakmicu. Šta je ovo?
Drugar mehaničar mi objasni da im to i nije bilo baš bitno za plasman, a važno za Budućnos’ pa
im svejedno. Jedan, nula. U kešu ...

Upitah, što se sada vraćamo, a on mi pojasni da su se vođa i predsednik kluba dogovorili da ne
plaćaju večeras hotel pa da odmah pođemo. A vrijeme?

Videćemo kad dođemo na aerodrom.

Stigli.

Parkirali se na centralnu stajanku, na pedesetak metara od aviona. Ali kiša toliko pljušti i sjeverni
vjetar razvaljuje da pada skoro horizontalno. Ne možeš ni pretrčati do aviona mlogo suv. Sad mi
je drago što kod kume bi limunada. Ajd i ručak i baklava, što cjepidlačite.
Ibra uze onog bijelog Stojadina, inventar svake vojne stajanke i ode na toranj. Mi pretrčasmo do
aviona, mokri ko miševi, a ja uze fasciklu sa procedurama da vidim, ko fol, kuda ćemo.

Kroz prozor vidim munje koje tuku okolinu. Nekako simetrično. Ne bih baš mogao dati prednost
ni primorju, a ni sjeveru.

Vođa se dugo zadrža na tornju. Vidim i fudbalerima nije više do smijeha. Sad će se morati osloniti
na nas ,,odrpance,,. Trenerke im ovde ne koriste. Ni kopačke. Pregled igre, posed lopte i
inicijativa su trenutno na našoj strani.

Stučni štab je nekako posebno istraumiran. Sa blago kiselim smijehom (ko pavlaka), posmatram
kako ekonomu nude sto maraka da samo pogleda kroz prozor. Ne pada mu na pamet. Drži glavu
među rukama i ponavlja neku svoju mantru za specijalne prilike.
Biće veselo.

Dođe i vođa. Odluka, idemo.

Niko ništa ne progovara. Ček liste i pokretanje bi za tren gotovo. Brisači ne pomažu. Anuška ima
čudan brisač, na ‘idrauliku. Samo otvoriš slavinu, a on ubrza. Ali ovde ne može dovoljno. Svjetla
na stazi za voženje i samoj pisti se skoro stopila jedna sa drugima.

Ispred nas poleti JAT-ov ATR i zaputi se pravo prema Mojkovcu.
Mi gledamo u Ibru, a on samo promrsi ,,Ne brinite, čuo sam se sada sa šefom. Moći će u Nišu
onaj ,,naš, niski krug,,.,,

Ajd’ kad ti kažeš.

122