Page 124 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Pozadi tada aplauz kakav ni pre ni posle nisam čuo. Uzvici i radost. Preko ramena vidim Johny
opet krenuo u šetnju. Od ruke do ruke. Stadosmo. Čak i ekonom pogleda kroz prozor.

Flaša uđe u kabinu, a vođa odbi, kao kasnije ćemo.
Meni se usta osušila, ali ćutim. Mali karijerista.

A vojnik, kurir, pametan dečko. Za najmanje sedam dana nagradnog. Čuo elise i turio džezve.

Pokupimo slušalice, ,,Džepsone,, i ostale andrmolje i dok smo došli do aneksa i kafe gotove, a i
u viskiću led.

Mokri ko čepovi, a duša nam suva. Fudbaleri i ostali nas sve tapšu po ramenima, a ja mislim o
nezasluženoj slavi. Kofer se proslavio.

Samo pogledam u vođu i pružim mu ruku. On se nasmeši i stisne moju.
Dobro je, kući smo.

Fali nebo ali se nekad’ i majčice drži.

Sjede nam kafa, a i resto, ko budali šamar.

I tako što se sporta tiče, to bi moj višeboj. Umal’ ko u Smolensku, gluho bilo.
Porodicama stradalih Poljaka iskreno saučešće pa ne bih da zvučim morbidno, ali moram citirati
jednu babu sa mog jučerašnjeg boravka na pijaci.

Kupujem neke jabuke i čujem krajičkom uha zabrađenu babu koja jaranici sa susjedne tezge kaže
otprilike ,,E, jadni ljudi. Kad li će ovi naši na neku turneju...?,,

Ćuti baba, to ti je za najmanje tri mjeseca Padinjaka.

A sezona krompira je tek počela.
Tako ja ni kriv ni dužan prođoh ,,obuku u realnim uslovima,,. Bilo je toga još. Mislim ovakvih
letova, i priča o njima. A sportisti su mi narednih godina ređe zapadali za vožnju. Valjda i oni
osiromašili. Ovi iz Radničkog danas nemaju ni za autobusa, a i trenerke im progledale na
kolenima.

Ako ovo nisu letovi koji se pamte, e ja onda ne znam šta su.

Pozdrav raja, do sledećeg kišnog dana i neke nove priče.

Vaš, pokisli...

124