Page 125 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

18.JELIĆ DRAGAN, pukovnik-opitni pilot, u penziji

SMRT NE BOLI

Tu davnu 1979. godinu ću večito pamtiti zbog sledeća dva događaja:
Prvi je završetak VVA (Vazduhoplovne vojne akademije) krajem jula meseca i promovisanje u
zvanje potporučnika-pilota JNA (Jugoslovenske narodne armije). Promocija je izvršena na
aerodromu Zemunik (Zadar). Na aerodromu na kojem sam, u okviru selektivnog letenja, prvi put
poleteo na avionu i to na avionu tipa Zlin.

Drugi događaj je saobraćajni udes u kome smo sva četvorica potporučnika preživeli samo
zahvaljujući veeeeelikoj sreći.

Nakon promocije svi piloti naše 28.klase VVA su otišli na korišćenje zasluženog, i prvog u
životu, godišnjeg odmora. Odmor je proleteo. Mladost i i energija koju ona nosi sa sobom
munjevitom brzinom progutaše 30 dana odmora. Početkom septembra smo se raštrkali po
avijacijskim jedinicama širom one velike i prelepe Jugoslavije. Počeli su da nam teku prvi dani
radnog staža. Ja sam bio u grupi koja je ponovo došla na aerodrom Zemunik radi pohađanja obuke
za dobijanje zvanja NL (nastavnika letenja). Smestili smo se u Dom avijacije koji se nalazio na
početku, ili na kraju (zavisi odakle se gleda) zadarskog zaliva, uz tada poznatu sportsku halu
Jazine. Čitav septembar suva teorija: andragogija, psihologija, metodika, teorija letenja iz ugla
NL... Savladavali smo teoriju, pisali smo i analizirali seminarske radove, a sve da bi u potpunosti
opravdali drugi deo one poznate izreke: - Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati.

Na aerodromu Zemunik je bilo mojih klasića koji iz raznih razloga nisu nastavili školovanje za
pilote. Oni su završili OVS (Akademija opšteg vazduhoplovnog smera). Obzirom da je njihova
akademija trajala tri godine, oni su svi već imali po godinu i par meseci radnog staža. Neki su se
bili već i oženili. Jedan od klasića koji je radio u VVA bio je i Venko Golaboski, Venko

125