Page 126 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

filmadžija, Venče, Vene ili Venko Mak, kako smo ga sve zvali. Makedonac, niskog rasta, mišićav
i kosmat, koji mi je bio cimer davnih prvih gimnazijskih dana. Dok smo mi tada u gimnaziji imali
neko paperje po licu, Venče se svakoga jutra uredno brijao. Na tome smo mu tada mnogo zavideli.
Kasnije smo videli da nismo imali baš na čemu da mu zavidimo. Klinci k’o klinci. Imali smo
samo po 15 godina. U kasnijem periodu, jedva sam čekao da dođe vikend pa da ne moram da se
brijem. Venko je tada bio u vezi sa izvesnom Olgicom, a njeni roditelji su gradili vikendicu na
obali ostrva Vir u delu koji se zove Luke. Trebalo je odraditi još neke post-građevinske radove
na vikendici pre početka zime pa je Venku trebala fizička radna snaga. Koga će da pozove nego
svoje klasiće kojih je bio pun Dom avijacije. Odazovemo se njegovom pozivu nas četvorica:
Živić Miroslav, Nikolovski Ljubomir, Zrna Zvonko i moja malenkost. Čime bi se prevezli do
Vira nego Živićevom legendarnom Ladom 1600. A ta Lada... To je priča za sebe. Pa to je bio
najbolji auto na svetu. Živić je bio jedan od prvih koji je kupio automobil. Zaljubljen u Ladu,
mnogo nam je pričao o njoj. Govorio je : - Brza
je k'o metak, malo troši, udobna k'o mercedes....
Kažem, najbolji automobil na svetu.

Nedeljno prepodne, 28.10.1979.godina.
Opremili se mi u odoru primerenu fizikalcima.
Utovarili se u Ladu, udobno se smestili i
prepustili se Živićevim maistorijama u vožnji. Ja
sam sedeo iza Živića, a do mene Nikolovski.
Naravno, na mestu suvozača je sedeo Zrna. Živić
je niskog rasta tako da je na zadnjem sedištu za
Nikolovskog i mene bilo prostora koliko hoćemo, a i nas dvojica nismo baš mnogo višeg rasta
od Živića i Venka. Udobna ti je i komotna ova Lada rekoh ja, namigujući Nikolovskom. Kažem
vam ja, Lada je pravi auto, reče Živić i svi se skupa nasmejasmo. Ćakulamo mi tako o svemu i
svačemu. Prolazili smo pored neke deponije-smetlišta, a pred nama u daljini pružila se ne baš
pregledna leva krivina. Na pravcu kojim smo bivali sve bliže toj krivini, Živić počinje priču kako
je pre nekoliko dana baš na tom mestu krenuo u preticanje neke Bube (Volkswagen Buba). Kad
je bio paralelno sa Bubom vozač Bube je, kaže Živić, dodajući gas pokušao da mu oteža ili spreči
preticanje. I normalno, naš Živić je prešaltovao u treću brzinu, dodao pun gas i ,,preskočio“ Bubu.
Lada je čudo od automobila. Gledao sam put i krivinu ispred i taman zaustio da kažem Živiću da
ova deonica puta nije baš pogodna za preticanje zbog blizine te krivine, kad odjedanput iz krivine
ispred nas izlete Fića (Fiat ili Zastava 750) koji je bio već na našoj strani i išao pravo prema
nama...!

... Stojimo mi pored puta. Zrna se drži za desnu nadlakticu, stenje i uvija se od bola. Nikolovski
i Živić zaustaviše neki automobil u kojem su bili jedan čovek i jedna žena. Uđosmo Zrna i ja i
sedosmo na zadnje sedište. Žena koja je bila na mestu suvozača, povremeno se okretala prema
nama i glasno, oduhivala i čudila se sažaljevajući nas. Zrna se i dalje držao za nadlakticu desne
ruke. ,,Klanjao“ i stenjao od bola i jednog trenutka me je upitao:
- Boli li te šta ?

- Ne, mene ništa ne boli. A tebe ? Upitah ja njega.

- Pa, budalo, jel vidiš da kukam od bola, a pitaš me da li me šta boli !!!

... Otvaram oči, a pred očima mi krov nekog kombija i ventilacioni otvori na krovu. Pored ležaja
sedi neki medicinar. Shvatio sam da se nalazim u sanitetu i pretpostavio da se krećemo prema
Zadarskoj bolnici. Na kratko sam pomislio šta li je sa Zrnom i šta me sad čeka u bolnici. Iza te
pomisli nije bilo nikakvih emocija. Debela ravnodušnost, bezosećajnog čoveka. Posle kraće

126