Page 132 - NASA_KNJIGA_2024
P. 132
NAŠA KNJIGA
REMEK DELO NASTAVNIKA LETENJA
Maj mesec. Pravi prolećni dan. Na a. Titograd letenje u punom jeku. Obuka pitomaca na četvrtoj
godini školovanja. Radi se po čitav dan. Ja sam toga dana pre podne imao dva leta koja sam već
izvršio, a čekala su me još dva leta popodne. Poletanje za prvi popodnevni let je bilo planirano
oko 15.00 č. Letelo se po maršruti: Titograd-Nikšić-Kotor-Bar-Tuzi u paru u smaknutom poretku.
Smaknuti poredak znači da su avioni
udaljeni jedan od drugog po rastojanju
(bočno) 3m, po odstojanju 5m sa
sniženjem drugog aviona u odnosu na prvi
od 1m. Nastavnici letenja su obično vodili
svoje pitomce, ali dešavalo se da vode i
pitomce drugog nastavnika letenja. Tog
dana, u tom letu ja sam vodio jednog od
svojih pitomaca, Mičić Sinišu.
Sedimo u kvadratu, prostoru uz stajanku sa
nastrešnicom, velikim stolom na kojem se
odlagala letačka oprema, klupama i
školskom tablom. Na tabli je bio ispisan plan letenja za taj dan. Piloti su pogledom na tablu pratili
realizaciju plana i sačekivali vreme svog poletanja i upisivanje broja aviona na kojem treba da
lete
Meteo situacija je bila idealna. Ni vruće, ni hladno. Vetra ni daška. Prava ,,vazdušna bonaca“.
Primaklo se vreme odlaska prema avionu. Održao sam kraći dogovor sa Sinišom. Vidim da mu
je sve jasno i upućujemo se svako prema svom avionu.
Pokretanje motora, uspostavjlanje veze, traženje odobrenja za voženje, odvijalo se po planu.
Proveravamo zatvorenost kabina i konfiguraciju aviona na liniji pripreme (prostor pre izlaska na
pistu). Tražim izlazak na pistu i po odobrenju postavljamo se na pistu, na liniju poletanja u pravcu
002 stepena, ja na svojoj, a moj pratilac Siniša na svojoj polovini piste. Gestom pokazujem da se
postigne puna snaga motora, što i ja činim. Poslednja provera kočnica i motorskih instrumenata,
pogledam preko desnog ramena prema pitomcu i osmotrim gest kojim mi je pokazao da je kod
njega sve uredu. Tražim dozvolu za poletanje i po dobijanju iste dajem znak pitomcu da puštam
kočnice. Let otpočinje. Prirasta brzina. Pitomac je na mestu. Podižem nosni točak i ubrzo se
odvajam od zemlje. Ponovo pogledam pitomca koji je na svom mestu i otpočinjem sa uvlačenjem
stajnog trapa, a zatim i zakrilaca. Veoma brzo postižemo krstareću brzinu od 400 km/č i u režimu
penjanja nastavljamo prema zadatoj visini leta i prema prvom prekretnom orjentiru, a to je Nikšić.
Natrimujem ja avion, a on se kako to mi piloti kažemo ,,usisao” u režimu penjanja bez ikakvih
tendencija kako po nagibu tako i po uglu penjanja. Pustim ja palicu i naslonim ruke na okvir
kabine. Avion sam leti. Znam da tada pitomac uživa, jer je siguran da nastavnik ne čini bilo kakve
pokrete palicom i da stajanje na svom mestu zavisi isključivo od njega samog. Posle kraćeg
vremena, držeći ruke na okviru kabine okrenem se da ostvarim uvid u kvalitet leta pitomca u
smaknutom poretku.
Imao sam šta i da vidim. Mičić sedi isto kao što ja sedim. Ruke su mu, takođe, na okviru kabine
kao i meni. Gledam ja tako jedno 20-tak sekundi, avioni lete sami u smaknutom poretku. Gledam
i uživam u rezultatima svoga rada, jer za nastavnika letenja nema veće nagrade nego kad vidi da
ga je učenik prevazišao u nečemu. Nakon tih 20-tak sekundi uživanja, najpre podignutim palcem
132
