Page 62 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Rešio sam da nastavimo u istim uslovima, ali kako je prskotina bila sa Filipove strane, prodiskutovali smo koje
mere predostrožnosti da preduzmemo.
U slučaju nagle dekompresije, značajno veći vazdušni pritisak u unutrašnjosti aviona bi težio da se naglo izjednači
sa niskim spoljašnjim pritiskom, povlačeći napolje sa sobom sve neučvršćene predmete…. Pa i pilota.
Filip se složio da nastavimo, sa tim što smo zategli sve pojaseve na svojim sedištima, čak i donji, između nogu,
koji se inače nikada ne vezuje, i da jedan od nas konstantno, na smenu, drži masku sa kiseonikom na licu.

Tako smo nastavili let sledećih dva sata i nešto malo više od toga.
Vreme je i dalje bilo vedro, ali smo u daljini počeli da primećujemo bele vrhove oblaka, koji su sa ove daljine
izgledali kao da su daleko ispod nas. Posle godina letenja i iskustva, znali smo da je to varka. Zbog obline Zemlje,
vrhovi visokih oblaka u daljini izgledaju da su ispod, ali kako se približavamo, tako i oni „rastu“, da bi, u
pojedinim slučajevima, značajno nadvišavali i visinu leta. To se pokazalo da je slučaj i ovog puta.

Kako smo približili oblacima, tako su vrhovi „otišli“ iznad naše visine leta, a njihova belina je nestala i polako
se pretvarala u sivilo, pa u crnilo. Uključio sam meteorološki radar
kako bih video tačnu situaciju ispred nas. Golim okom sve izgleda
tamno, ali samo radar može da pokaže tačnu sliku oblačnosti, i kuda
je bezbedno da se proleti.
Avion je konstruisan da izdrži izuzetno jake turbulencije i napore
konstrukcije, te nije neuobičajeno da se izbegavaju samo najopasnije
zone u oblacima, ali sa ovom prskotinom na prozoru nismo smeli da
se izlažemo tom riziku.

U prvih pola sata letenja kroz oluju smo dobro prolazili.
Turbulencija nije bila prejaka, a povremeno smo samo uletali u kišu.
Zaleđivanja nije bilo, što bi bilo izuzetno neprijatno, obzirom da ni
grejanje naprslog prozora nije radilo.
Zaobilaženje oblačnosti bi nas odveli više od 200 km od zadate rute,
te to nije dolazilo u obzir.

Malo po malo, turbulencija se pojačavala, i indikacija koja
upozorava na uslove zaleđivanja se pojavila i upozorila da uključimo razleđivanje usisnika motora, i napadne
ivice krila.
Uletali smo u sve jaču zonu zaleđivanja, i odlučili smo da zahtevamo promenu visine na niže. Odobreno nam je.
I dalje smo se nalazili u zoni jake turbulencije i zaleđivanja, kada me Filip upozori da pogledam njegov prozor.
Na osovinama brisača sa spoljašnje strane se nahvatao led, i ivice
njegovog prozora sa spoljašnje strane su se zabelele. S vremena na
vreme smo proveravali prskotinu na prozoru, koja je u jednom
momentu počela da se ponovo širi.

Nije bilo druge opcije, nego sleteti na najpovoljniji aerodrom u tom
trenutku. Nedaleko ispred nas je bio Teheran.

-Teheran, LPP je ovde, zbog tehničkih problema i neposredne
opasnosti, molimo dozvolu za prilaz i sletanje na Teheran“,
izdeklamovao je Filip.

-Odobren prilaz, ovo će biti radarsko vođenje, treba li vam još neka
asistencija u vazduhu ili na zemlji? Koja je vrsta problema ?
Kontrolor je bio izuzetno profesionalan i predusretljiv.

-Prihvatamo radarsko vođenje radi skraćenja procedure. Nije nam potrebna asistencija posle sletanja. U pitanju
je naprslina na vetrobranu, odgovorio je Filip.

-Slobodno sletanje, staza 29, čulo se iz zvučnika.
Bili smo u pravcu piste za sletanje, na visini oko 500 metara do dodira, kada se začuo rezak zvuk prskanja stakla,
i vetrobran ispred Filipa se rascvetao u obliku paukove mreže. Zahvaljujući konstrukciji i sastavu vetrobranskog
stakla, ono je ostalo celovito ali sa naprslinama. Obzirom da sam ja vršio sletanje, ta prskotina nije uticala na
moje vidno polje, te je sletanje obavljeno bez problema.

62