Page 45 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Letimo mirno prema aerodromu i spuštamo se na visinu od 1000 metara.

„Hoće li lasti tridesetpetoj biti dozvoljeno sletanje iz pravca? Sada smo Benkovac.“, obraća se
nastavnik kontrolnom tornju umesto mene.
„Lasta tridesetpet slobodno sletanje iz pravca, proveri izvučenost stajnog trapa i pripremi
uslove za izvlačenje zakrilaca.“, odgovara rukovodilac letenja sa kontrolnog tornja.

„Tridesetpeti.“, nastavnik kratko potvrdi prijem poruke.

„Zakrilca izvučena, stajni trap proveren.“, još jednom on javlja tornju.

„Slobodno sletanje.“, stiže odgovor.

Ubrzo zatim čuje se glas dežurnog letenja: „Odlično sletanje tridesetpeti.“
Zaustavljam avion na pisti, uvlačim vazdušne kočnice i zakrilca, rulam na stajanku.

Gasim motor uvežbanim pokretima isključujem prekidače. Ne baš sve. To sam posle
saznao od svog aviomehaničara.

Otvaram poklopac kabine, odvezujem se od sedišta i otkopčavam priključke
kiseonika i radioveze.

Vučem se rukama za prednji okvir vetrobranskog stakala i uspravljam u kabini.
Okrećem se nazad. Kabina nastavnika letenja je prazna. Već je izašao. Vidim ga ispred levog
krila aviona Upisuje podatke u tehničku knjižicu. Pored njega je i aviomehaničar. Odmah
uočavam bledilo na njegovom licu što i nije teško jer je imao tamnorumenu boju kože. Izlazim i
ja iz kabine. Na avionskim merdevinama osećam treperenje mišića na nogama i nesigurnost
kolena. Zajedno krećemo preko stajanke. Kacige i maske pod miškom. Baš pilotski. Idemo u
aneks zgrade gde su naše prostorije–druge eskadrile kako smo je žargonski nazivali
iako je imala svoj formacijski naziv koji se u svakodnevnom radu gotovo nikada nije koristio.

Ćutimo.
Noge povremeno protresem. Još nisam siguran na njima. Pokušavam da opustim i
smirim mišiće ali i dalje neuobičajeno podrhtavaju.

„Spasi ti meni danas život. Ja sam se gore bio uspavao. Spasao si nas obojicu.“, govori mi
nastavnik i gleda me sa nekakvom nevericom.

Sve se srećno završilo. Ali zašto se let uopšte tako odvijao? Moglo je, nedaj Bože, i drugačije sve
da se okonča. Dugo se pričalo o tome. Let do maksimalne visine aviona „Galeb“.
Snižen pritisak i gustina vazduha, veoma niske temperature -56°C. Naš avion nema opremu
za promenu uslova u kabini u odnosu na one napolju. Kako sa visinom pada vazdušni pritisak sa
njim dolazi i manjak kiseonika. Jedino imamo mogućnost zagrevanja kabine. Dišemo kiseonik
iz boca pod pritiskom. Važno je da su ispravne boce, vodovi do maske pilota, da sama
maska dobro leži na licu. Sam proces disanja je suprotan onom na koji smo navikli, aktivan udah
i pasivan izdah. Tada je, zahvaljujući pritisku kiseonika iz boce, udah olakšan, a izdah mora da
bude aktivan kako bi se savladao pritisak pod maskom.

Upravljanje i mehanika leta su drugačiji. Potrebni su mnogo dublji pokreti komandama za
jednaku promenu položaja u prostoru, koju pilot postiže manjim pokretima na manjoj visini.

Manje su i mogućnosti motora. Upravo zato se to zove let na plafonu aviona. To je ona visina na
kojoj avion gubi mogućnost dobijanja visine sa punom snagom.
Prepričavalo se među starijim pilotima kako poručnik Nikola Stegnjaić vlada takvom tehnikom
pilotiranja da uspešno izvodi avion „Galeb“ na visinu 10.000 metara. Uputstvo za upravljanje

45