Page 40 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Odjednom... osećam neko truckanje i drmusanje čas u levo, čas u desno i čujem buku nekog
motora. Hladno mi je. Otvaram oči. Vidim oblake kroz koje probija sunce koje me zaslepi i natera
da ponovo zažmurim. Polako shvatam da ležim i da se to na čemu ležim kreće. Postajem
delimično svestan da se nešto desilo. Kroz glavu mi prolete pomisao: šta li je sa avionom ?!! Još
nekoliko puta sam otvarao i zatvarao oči i uvek predamnom je bila ista slika. Oblaci kroz koje
probija sunčeva svetlost i tera me da ponovo zažmurim. Jednog trenutka kad sam otvorio oči
nisam više video oblake i sunce, već veliki reflektor sa mnoštvom sijalica. Uredno sam prebrojao
koliko sijalica ima reflektor i shvatio sam da se nalazim u operacionoj sali. Ubrzo sam zbog
velikog gubitka krvi uplovio u san.

Nakon izvesnog vremena i više zahvata u cilju sanacija povreda ja sam se probudio sa glavom u
zavojima, fiksiranom kičmom i desnom nogom. Sećam se da sam u mom prvom svesnom
kontaktu sa lekarom koji me je operisao istom saopštio tačan broj sijalica na reflektoru u
operacionoj sali.

Naknadno sam saznao da sam u očekivanju da ugledam zemlju, udario u Etropolsku planinu, u
blizini mesta Etropole u Bugarskoj, a koje se nalazi severoistočno od Sofije na udaljenosti od oko
80 km vazdušne linije. Bolje je reći da sam igrom slučaja i uz pomoć onog oreola koji se zove
sreća ,,klizio“ niz planinu. Položaj aviona u odnosu na teren je slučajno bio takav da me je najpre
usporavao kontakt sa drvećem, a zatim sa snegom i zemljom. Očito je da nije bilo naglo usporenje
aviona sa brzne 400 km/č do zaustavljanja, jer u suprotnom bi se i avion i ja razleteli u bezbroj
komadića.

Oreol zvani sreća i dalje je bio uz mene... Sticajem okolnosti u blizini zaustavljanja aviona bila
su dva čoveka koja su došla kamionom da utovare drva. Zahvaljujući njihovoj prisebnosti, brzo
su došli do srušenog aviona. Mene su izvukli iz kabine i preneli do kamiona. Iz kamiona su
istovarili već utovarena drva i mene položili na pod prikolice, jer u kabini nisam mogao da budem
u ležećem položaju. Odmah su me odvezli u bolnicu u mestu Etropole.
Oreol zvani sreća i dalje je bio uz mene... U toj bolnici nalazio se lekar, mislim da se prezivao
Ilijev, stručnjak svetskog glasa. Bio je poreklom iz bogate porodice zbog čega je medicinski
fakultet završio u Beogradu, a specijalizaciju na Sorboni u Parizu. Zbog svog porekla, posle
drugog svetskog taj lekar biva raspoređen u malo mesto Etropole. I eto zahvaljujući onom oreolu,
ja dopadoh u njegove ruke. A njegove ruke su imale mnogo posla. Lice mi je bilo skoro smrskano,
kičma jako povređena i smrskana butna kost desne noge. Život mi je bio ozbiljno ugrožen
krvarenjem koje se nije videlo, jer se krv iz facijalnog dela slivala u želudac. Veoma stručno i
brzo lekar je sanirao sve moje povrede i doveo me u stabilno stanje u kojem sam bio van životne
opasnosti.

Nakon devet provedenih dana u bolnici u Etropolu, transportovan sam našim avionom IL-18 u
Beograd i smešten sam na dalji medicinski tretman u VMA. Samnom u avionu su bila i dva
čoveka koja su me spasila i direktor bolnice Vlasov. Dvojici mojih spasilaca komandant RV i
PVO je u znak zahvalnosti poklonio zlatne časovnike sa posvetom. Žao mi je što i lekar Ilijev
nije bio sa njima. Razlog njegovog izostajanja iz sastava bugarske delegacije je najverovatnije
bio isti onaj razlog zbog kojeg je iz Sofije, na moju veliku sreću premešten u bolnicu u Etropole.

Stručni timovi na VMA su uspešno sanirali sve povrede i ja sam posle dužeg vremena ponovo
bio radno sposoban. Nisam nastavio da letim, ali sam nastavio da normalno živim, i da kao oficir
do penzije radim u JNA (Jugoslovenskoj narodnoj armiji) i u VRS (Vojsci republike Srbije).

Lično sam tada, a i sada, zadovoljan svojim zdravstvenim stanjem, jer kao što vidite sve je moglo
biti mnogo, mnogo gore.

40