Page 44 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

„Šta mu je smešno? Zar zamalo nismo uleteli u stado ovaca koje je paslo na
proplanku? Avion sam preveo u penjanje vukući palicu sa obe ruke, nisam se setio
ni gas da skinem sa 100%, ni vazdušne kočnice da izvučem. Ma evo mu komande aviona
nazad pa nek on leti.“, vrte mi se misli i odluka kroz glavu.

Još jednom očitam visinu, 2000 metara je trenutno, penjemo se, brzina je iznad evolutivne, gas
je i dalje pun - 100%.

„Šta ćemo mi ovde?“, pita on mene interfonskom vezom.
„Ne razumem šta me pitate. Vi upravljate avionom. Ja sam se prestravio da ne udarimo u zemlju.
Evo sada ja ne upravljam avionom i ne držim komande.“, odgovorim.

„Ja ne upravljam avionom. Malo sam spavao. Tek se budim.“ Sada je njegov glas tužno zvučao.

Tajac. Samo čujem ubrzan i pojačan rad srca.

„Malo spavao. Kako spavao? Ko je upravljao avionom? Ko je izvodio manevre na 9400 metara?
Ko je zadao poniranje pod strmim uglom preko 80°? Da li je to sve bilo bez njegove kontrole uz
moje nemo praćenje? Avion se ponašao kao da neko smelo i drsko upravlja njime
na graničnim, a na momente i preko graničnim režimima za „Galeba“. Šta se
stvarno događalo? Moje uverenje da je moj nastavnik letenja upravljao avionom sve
vreme poniranja ka zemlji, dok ja nisam preveo avion u penjanje, znači nije tačno.“
„Prevedi avion horizontalno u blagi levi zaokret na 2500 metara“ zapovedi mi on.

„Je li ono ispod Drniš?“

„Da, to je Drniš.“, odgovaram i istovremeno počinjem da upravljam avionom po njegovoj
komandi.

„Sada na ovoj visini uradi oštar zaokret. Stranu zaokreta izaberi sam.“ Glas mu je tih, jedva čujan,
ali zapovedan.

Ćutke radim oštar zaokret i pokušavam da smirim srce. I dalje sam zbunjen. Šta se to malopre
desilo. O kakvom spavanju priča moj nastavnik ?!
„Uradi poluprevrtanje i borbeni zaokret.“

Radim.

„Odakle ti ovoliko maksimlno G opterećenje?“, pita me on dok izvodim manevre sa blažim
opterećenjem.

Bacim pogled na akcelerometar. Trenutno opterećenje 3g, maksimalno postignuto tokom leta
malo iznad 8g.
„Auhhh“, izustih i setih se da je avion, dok ssam ga prevodio iz onog poniranja u penjanje sa obe
ruke i svom snagom koju sam mogao da skupim, glasno škripao i cvileo.

„Da li su mu svi zakivci na mestu?“ zapitah se, jer je opterećenje bilo veće od dozvoljenog
Uputstvom za upotrebu aviona.

„Uplašio sam se da ne udarimo u zemlju tokom onog poniranja i preveo sam
avion u penjanje povlačenjem palice obema rukama i svom snagom. Zar vi to niste ispratili?“
„Zar je sve bilo tako ozbiljno? Ja to nisam uočio, prespavao sam.“, ponavlja on,
a ja ne mogu da poverujem u njegovo „prespavao“.

„Okreni prema aerodromu, nećemo raditi vertikalne figure, nešto me muči glava. Idemo kući.“,
naređuje.

44