Page 190 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

NOĆNA ŠETNJA

Zadar, godina 1979. decembar mesec. Nakon promovisanja u činove potporučnika i dobijanja
zvanja pilota RV i PVO (Ratnog vazduhoplovstva i protiv vazdušne odbrane), određeni broj
pilota iz moje, 28. Klase VVA (vazduhoplovne vojne akademije) bilo je upućeno na KNL (Kurs
za nastavnike letenja). KNL je počeo početkom septembra 1979. godine, a završio se krajem
februara 1980.godine. Velika većina nas kursista bila je smeštena u Dom avijacije.

Elem, te prohladne decembarske tamne večeri, spustila se neka sumaglica koja je uz neprijatan
miris mora u zadarskom zalivu nagoveštavala zimsku primorsku kišu. Dvojica kolega i ja,
prošetali smo malo gradom, vratili se u Dom avijacije. Ušavši u dom svratili smo kod nekih
kolega u jednu od soba u prizemlju. Negde oko 21.30 č, Gavrilović Radojko i ja izađosmo iz te
sobe i uputimo se prema svojim sobama. Dok smo se kretali hodnikom, primetili smo da nam u
susret ide Jamaković Salih-Jamak.

Sad moram da napravim malu digresiju. Jamaka sam prvi put video prvog dana mog boravka u
VVA. Jedan od nas četvorice u sobi bio je Jamak. Plećat, osrednjeg rasta, širokih ramena,
ozbiljnog lica izgledao je kao da je četri do pet godina stariji od nas. Raspremali smo stvari i
pokušavali da se organizujemo u bednim uslovima smeštaja u odnosu na one uslove koje smo
imali u gimnaziji. Ali, šta je tu je. Nije lak put do zvezda. I Jamak je raspremao svoje stvari.
Jednog trenutka iz torbe je izvadio pištolj TT sa futrolom i stavio ga je na krevet. Tad mi prisutni
od njega saznadosmo da je on već završio podoficirsku školu, da je radio u nekom garnizonu kao
vodnik, da mu je kao primernom podoficiru omogućeno da upiše neku od vojnih akademija i da
je on odlučio da upiše VVA i postane pilot. Uvek sam cenio te njihove poteze, jer su oni iz
statusa zaposlenog lica koje prima platu, neki od njih su već bili dobili stanove i kupili
automobile, odlučili da se svega toga odreknu i da ponovo prihvate status pitomca. Status bez
plate, automobila, stana i slobodnim raspolaganjem vremenom posle povratka s posla. Zaista to
je sa mog aspekta njihova ozbiljna odluka koju sam cenio. Prvi počinak u VVA nas je brzo odveo
u san, jer smo bili svi umorni što od puta, što od uslova u koje smo došli. Negde oko tri sata
ujutru probudi nas bučno zavijanje sirene. Uzbuna. Probudili smo se. Jamak kao iskusni i
uvežbani podoficir je preuzeo komandu. Oblačio se i nama sugerisao da se što pre obučemo i
krenemo za njim. Žurno se obukosmo u civilno odelo, jer još nismo bili zadužili uniforme. Istrčao
je Jamak iz sobe. Mi potrčasmo za njim kao ovčice za predvodnikom. Trčali smo kroz hodnik.
Odjednom se odnekud pojavio dežurni oficir koji nam je saopštio da ova uzbuna ne važi za nas i
naredi nam je da se vratimo u sobu. Brzo smo se vratili prebacujući Jamaku da nas je bez razloga
podigao iz kreveta. Veoma brzo nastavismo da radimo ono u čemu nas je prekinula sirena.
Toliko o Jamaku i ovom slučaju, a sad se vraćam hodniku Doma avijacije i bliskom susretu sa
Jamakom, potporučnikom pilotom na kursu za nastavnike letenja.

Jamak je očito bio spreman za šalu i svojim telom se isprečavao ispred nas dvojice ne
dozvoljavajući nam da prođemo. Uz gurkanje, nadguravanja i glumu negodovanja od strane nas
dvojice, uspeli smo nekako da ga gurnemo u stranu i da se mimoiđemo. On nastavi da se kreće
prema svojoj sobi glasno se smejući, a mi gunđajući i glumeći ljutnju i iščuđavanje njegovim
postupkom. Uputismo se nas dvojica ka svojim sobama. Uđe on u svoju sobu, a Gavrilović otvori
vrata svoje sobe. Ja umesto da nastavim prema svojoj sobi uđoh za Gavrilovićem u njegovu
sobu.

Saopštio sam mu odmah moju nameru da se malo našalimo sa Jamakom i uzeo sam telefonsku
slušalicu u ruku. Namera mi je bila da se predstavim kao neka devojka i da mu zakažem sastanak

190