Page 193 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Nastavio sam ja priču kreveljeći se i izvrćući govor:

- Priđe sinoć jedna gaborka i upita me: -Poznajete li vi Jamaković Saliha ? Kaže da ste se
družili, da ste prijatelji i tražila je da joj dam broj telefonske centrale Doma avijacije. I na
kraju sam mu saopštio da sam joj dao broj telefonske centrale i da će ga ona sigurno
nazvati.
- Pokazaćeš mi je večeras, progovori Jamak sikćući. Zavrnuću joj šiju. Sinoć me je zvala.

Čekao sam je do 23.00 č kod one roze zgrade na obali. Pokisao sam i smrzao sam se.
Ispriča ovo Jamak u jednom dahu kolačeći oči.
Saslušah ja njega. Nastavili smo da trčkaramo i da ćutimo. Posle još nekoliko protrčanih
metara, i zauzimanju bezbednog odstojanja, ja ga upitah:
- Da je možda nije drugarica golicala dok je s tobom razgovarala iz govornice. Upitah ga ja

istim onim piskutavim ,,Mininim“ glasom.

Čim sam ovo izgovorio, oboica smo se istakli u kvalitetnom izvođenju jutarnje gimnastike.
U sprintu smo ostavili grupu iza nas za barem jedno 200 metara. Ja sam bežao, a on je
trčao da me stigne. Dok sam se ja borio za opstanak ostali klasići su se smejali.

Smiriše se duhovi. Počeo je i Jamak da se kiselo smijulji. Brzo se pročula priča. Nekoliko
narednih dana tišinu za vreme trajanja teorne nastave remetili su sledeći dijalozi:
- Jamak ! Neko bi pozvao Jamaka koji je sedeo u prvoj klupi.

Na taj poziv Jamak bi se redovno okretao prema onom ko ga je pozvao, a taj bi ga upitao:
- Prošetao te, a ?
Nakon čega bi se svi mi prisutni zajedno s Jamakom nasmejali.

Takođe, u nekoliko narednih dana ni ja nisam imao mira. Noću me je često budilo zvono
telefona. Kad bih se javio čuo bih: Uzbuna....brzo na aerodrom. Bio sam oprezan. Nisam
naseo kao što se to desilo u prvom danu mog boravka u VVA.

193