Page 188 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

su mi šanse, razmišljao sam, kad ovaj pešadinac sad ovo sve izbifla i dobije 10, a onda nastupim
ja sa odgovorima koji su na sva tri pitanja stali na samo pola jedne stranice. Neću imati ama baš
nikakve šanse, rekao sam sam sebi. I dok sam ja tako dilemisao, oglasi se ponovo Stanković
saopštavajući da je vreme isteklo i da počinju sa radom. Istog momenta zajapureni pešadinac
prestao je da piše. Odložio je olovku i pokupio sve papire po stolu. Složi on popriličan broj listova
kucnu nekoliko puta njima po stolu najpre držeći listove horizontalno, a zatim i vertikalno kako
bi svaki list došao na svoje mesto. Odmah zatim ih tako lepo složene pocepa, najpre po dužini, a
onda i po širini. Ustao je i saopštio začuđenim članovima ispitne komisije da nije zadovoljan
svojim znanjem i da će se sledeći put bolje pripremiti. Ustade čovek i ode iz učionice. Članovi
komisije se međusobno pogledaše ostadoši bez teksta. Kandidati za polaganje se isčuđuju. Neko
se i nasmeja glasno. Pukovnik Stanković sa smeškom na licu prozva sledećeg kandidata da izvuče
listić sa kombinacijom pitanja i da sedne na mesto na kojem je do pre par minuta sedeo famozni
pešadinac. Prozva Stanković mene, priča Cane, i ja počeh da odgovaram. Po sistemu tuc – muc
odgovorio sam ja nekako na sva tri pitanja i položio ispit, uz Stankovićevu opasku:

- Moglo je ovo i bolje, kapetane !

Uspešan je bio Cane i narednog dana. O ocenama nije baš uputno pričati. Važno je da je Cane
položio ta prva dva ispita. Isto tako, ili slično, je bilo i sa sledećim ispitima. Sve u svemu, Cane
je u potpunosti realizovao zamišljen Graletov plan, a Grale mu je te godine čestitao unapređenje
u čin majora.

Izgleda da je neki usud predodredio Canetu sudbinu da u svojoj okolini ima po nekog pešadinca
ili da radi sa pešadincima. Tako, posle par godina od dobijanja čina majora, u komandi
Titogradskog korpusa beše upražnjeno, ili je tek otvoreno mesto vazduhoplovnog oficira za vezu.
Tu je trebao biti čovek koji dobro poznaje vazduhoplovstvo, a zadatak mu je bio da koordinira
aktivnosti između korpusa i neke avijacijske formacije u određenim situacijama. Ponudiše to
mesto Canetu i on to prihvati. Kad god je dolazio na aerodrom, a dolazio je često, uvek smo našli
vremena da sednemo i uz kaficu proćaskamo o svemu i svačemu. Bio je prezadovoljan. Pun
anegdota i dogodovština. Na posao je išao pešice jer mu je zgrada komande korpusa bila blizu
stana u kojem je stanovao. Posao je držao u malom prstu, a na letenje u cilju održavanja trenaže
dolazio je ćesto redovno na aerodrom. Jedne prilike mi je ispričao i ovu anegdotu:
Delio je, kaže Cane, kancelariju sa jednim pešadijskim pukovnikom. Posle redovnih jutarnjih
aktivnmosti ulazili bi u kancelariju i svako je sedao za svoj radni sto i radio svoj posao. Pukovnik
je svako jutro otvarao fioku stola i iz nje je vadio papir A-3 formata, olovku, gumicu i lenjir.
Crtao je neki mrežni pregled. Cane je svoj deo posla završavao veoma brzo i nakon toga odlazio
iz kancelarije i radio po svom ličnom planu. Posle nekoliko dana Cane je primetio da je pukovnik
docrtao na onaj list papira samo par nekakvih kockica. Zabrinuo se Cane. Vidi stariji čovek, skoro
pred penzijom i ponudi se da mu pomogne i uradi mu mrežni pregled za pola sata. Naučio to
Cane da radi pripremajući se za polaganje majorskog ispita. Pogleda ga pukovnik ispod naočara
i upita:

- Misliš li ti da i ja ovo ne mogu završiti za pola sata ?!

- Pa vidim da se mučite već 4-5 dana i rekoh ako treba da vam pomognem, opravda se Cane. Na
to pukovnik nastavi:

- Mogu ja ovo, druže moj, da uradim dok kažeš keks, ali to stoji ovde na stolu da šef kad uđe u
kancelariju vidi da ja nešto radim.

Smejali smo se obojica ovom rezonu i tim odnosima koji su barem nama u 172.lbap bili strani.
Naš komandant, naš Grale, je uvek potencirao sledeće:

188