Page 142 - NASA_KNJIGA_2024
P. 142
NAŠA KNJIGA
PREMOR MATERIJALA
Prijatan letnji dan na aerodromu Titograd (sada Podgorica) 1981.godine, meteorološki uslovi za
letenje povoljni.
Tog dana trebalo je da dežuram u popodnevnoj smeni a major Stojanče Janković, Miljan
Čabarkapa klasić (ista klasa u VVA) sa helikopterom H-42 (Mi2), trebalo je da izvrše let do
Mostara. U Mostaru je jedan helikopter H-42 (Mi2), bio na remontu i Miljan je imao zadatak da
izvrši probni let i posle toga da iz VTR-a (Vazdupoplovno-tehničke radionice) u Titograd doveze
osoblje i alat za popravku trećeg helikoptera koji je bio u kvaru, a major Janković je imao zadatak
da nastavi let do Zadra i odatle doveze članove inspekcije koji su narednih dana vršili inspekciju
u 172.lbap.
U toku probnog leta helikopteru je otkazao motor, a Miljan se vratio sa majorom Jankovićem
koji je u povratku iz Zadra sleteo u Mostar po njega.
Po njihovom sletanju Titograd, ja sam dobio zadatak da letim do Mostara da prevezem osoblje i
alat za popravku helikoptera. Sa mnom u posadi je bio mehaničar-letač Zoran Paunović.
Posle pripreme za let poleteo sam oko 16 časova i u predvidjenom vremenu sleteo sam na
helidrom Rodoč (Mostar). Pošto je bilo tereta više od dozvoljenog odobreno mi je da to budu 2
leta Titograd-Mostar-Titograd. U prvom letu smo natovarili deo alata i osoblje, a za drugi let je
ostao komandir zastavnik Rakić i preostali deo alata. Do ponovnog dolaska u Mostar nije bilo
nikakvih problema u toku letenja.
Po drugi put sam poleteo iz Mostara pred ponoć. Nebo je bilo vedro, a zvezde se osule po njemu.
Lagano se penjem na zadatu visinu. Do traverze Bileća (kad se mesto nalazi sa strane pod 90
stepeni) popeo sam se na 2000 metara, nakon desetak minuta leta motori su počeli gubti snagu, a
brzina je kako je vreme odmicalo sve više opadala. Opadanje brzine je zaustavljeno na kritičnih
60 km/č. Strepio sam da mi motori ne otkažu, jer je taj predeo nepristupačan i krševit, a vreme
se oteglo nikako da doletimo do Nikšića. Kad sam doleteo do Nikšića zauzeo sam kurs prema
Titogradu i lagano krenuo u poniranje. I ako sam smanjivao visinu brzina se nije povečavala.
Doleteli smo do glave Zete, Mesto gde reka Zeta posle podzemnog toka u dužini od 5km
izbija iz pećine na južnoj padini Planinice (prevoj koji deli Nikšićko polje i Bjelopavlićku
ravnicu)
Videvši da brzina ne raste, a u uputstvu letenja za navedeni helikopter to je bila nedozvoljena
brzina, doneo sam odluku da ostatak leta izvršim u brišućem letu, pošto sam taj deo terena dobro
poznavao. Kad sam se našao na visini iznad terena motorima se vratila snaga, a helikopter dobio
brzinu. Bez ikakvih problema sam od tog trenutka izvršavao preostali deo leta i uspešno sleteo
na aerodrom Titograd.
Stigao sam u kancelariju, presvukao se i u knjigu letenja upisivao podatke o letovima. Posle
izvesnog vremena telefonom me je pozvao k-dant puka, pukovnik Milivoje Bakić i pitao šta
radim i imamo li prevoz do kuće, rekao sam da imamo a on mi reče kad završiš javite se kod
mene u kancelariju.
Kad smo ušli u kancelariju prvo pitanje je bilo:
- Obrenovicu znaš li uputstvo za helikopter ?
Odgovorih mu potvrdno.
Znaš li redovne i vanredne postupke ? Nastavi Bakić da me ispituje.
Znam, rekoh.
- A pravilo letenja ?
142
