Page 141 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Obzirom da je pitomac bio tamnoput, državljanin neke afričke zemlje, Joksa je odmah pokušao
da stupi sa njim u razgovor, na engleskom jeziku. Pitomac je samo ćutao i tresao se kao prut.

Nije odgovarao na Joksina pitanja. Bio je potpuno psihički odsutan. Mislima sigurno nije bio sa
nama u kabini helikoptera. Misleći da mu je hladno, rekao sam Joksi da ga pokrije mojom
jaknom. Joksa ga je pregledao i kad je dirnuo kičmu upitao ga: „Da li boli“ ? On je samo drhteći
potvrdio jednim klimoglavom. Joksa je predložio da sletim ispred bolnice u Titogradu kako bi ga
odvedeo na određene pregleda i snimanja. Zatražio sam i dobio odobrenje od AKL da mogu
sleteti pred Titogradsku bolnicu.

Doleteo sam blizu Titograda. Preletao sam reku Moraču i pripremao helikopter za sletanje
ispred bolnice. U tom momentu začuo sam vrisak pitomca. Okrenuo sam se i video da pitomac
nešto objašnjava Joksi. Sleteo sam ispred bolnice. Bolnička ekipa sa nosilima je već bila na mestu

prihvata. Pitomac je otišao sa mojom jaknom na sebi, a Joksi sam rekao da mi vrati jaknu kad
oni stignu na aerodrom. Preleteo sam od bolnice do aerodroma. Posle sletanja otišao sam u
svoju kancelariju. U knjigu letenja upisao svoj let i nastavio sa dežurstvom.

Po pitomca je u međuvremenu iz Mostara poleteo helikopter, jer se meteorološka situacija u
tom rejonu nešto poboljšala.

Posle oko sat vramena od mog dolaska u kancelariju, pokucao je na vrata, a zatim ušao vojnik i
saopštio mi je da odmah odem do helikoptera. Istog trenutka sam ustao i uputio se ka mom
helikopteru. Prilazeći video sam da pored helikoptera stoji pitomac sa Laušom i Joksom. Kad
sam prišao Joksa mi reče: „Nije hteo da poleti za Mostar dok te ne zagrli i ne zahvali se". Pitomac
mi je odmah prišao, vratio mi je jaknu i čvrsto me zagrlio. Zahvalio se i otišao do helikoptera koji
ga je čekao. Srečom, nije imao nikakvih ozbiljnijih povreda.

Kad je helikopter sa pitomcem poleteo ka Mostaru, Joksa je krenuo sa mnom i Laušom u
kancelariju da svi skupa popijemo kafu. Naručio sam kafe i u priči setih se onog vriska pitomca

u helikopteru kad sam prelatao reku Moraču i upitah Joksu: „Zašto je pitomac onoliko vrisnuo i
šta mu je to onako žučno objašnjavao“. Joksa poče da se smeje i kroz smeh nam ispriča: „Ovo je
da ne poveruješ u splet okolnosti. Kad se katapultirao (iskočio iz aviona) bio je u oblaku. Avion
je udario pri vrhu planine, a on je se s padobranom spustio na nekih 20-tak metara iznad one
kamene kuće koja je takođe bila oblaku. Ljudi koji su se nalazili u kući čuli su prasak i pošli da
vide šta se desilo. Naišli su na njega. Prišli su mu. Niti su oni njega razumeli šta priča niti on njih.
Misleći da je jako povređen uneli su ga u kuću. Prethodnog dana domaćinu je preminuo otac, a
tog dana meštani su dolazili na saučešće i poslednji ispraćaj (sahranu), zato se onaj navedeni

čovek kojeg smo mi ugledali na puteljku i primili u helikopter i bio uputio ka toj kući. Siguran
sam da ga više niko i nikad na neki sprovod neće dovesti helikopterom. Kad su oni ljudi pitomca
uneli u kuću on se videvši pokojnika, upaljene sveće i okupljene ljude od straha skoro oduzeo i
ukočio. Skoro se skamenio i od tog trenutka nije ni progovarao. Nije progovarao čak ni sa nama
kad smo došli po njega. Ćutao je sve dok nisam preletao Moraču, za koju je on u tom trenutku
pomislio da je reka Neretva i sav ozaren vrisnuo “Neretva !!! Ja živ“ !!! Ja žiiiiv !!!

Joksi je objašnjavao kako je kad je ušao u kuću i video prizor oko pokojnika pomislio da je i on
prilikom iskakanja umro. Iskočio je u oblacima. Prizemljio se na teren koji je bio u oblacima.
Uneli su ga u kuću koja je bila u oblacima. Skoro ceo let ka Titogradu se odvijao među oblacima.

Zbog svega toga on je mislio da ga mi prevozimo na neki drugi svet. Tek kad je ugledao reku
shvatio je da je živ i to poimanje stvarnosti oglasio radosnom vriskom.

141