Page 145 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

jedina akrobatska grupa mi smo bili zvezde programa i ljudi sa kojima smo pričali nisu krili da
jedva čekaju da vide naš nastup. Naravno, to nam je imponovalo, kao što bi, verujem, i svakom
pilotu u toj situaciji.

Dok smo sedeli i posmatrali nastupe drugih pilota, prišao nam je mladi austrijski avio-fotograf
po imenu Mike (zaboravio sam mu prezime) i pitao nas je da li postoji ikakva mogućnost da leti
sa nama, u cilju pravljenja fotografija koje bi kasnije objavio kojekuda.

Momak je delovao simpatično i profesionalno i odlučili smo da mu izađemo u susret. Malo
besplatne reklame na internetu i po avio-časopisima nije na odmet. Odabrali smo da bude u
avionu sa Kanas Ištvanom, mojim klasićem koji je naredne godine poginuo na aerodromu
Batajnica uvežbavajući za nastup na avionu G-4. Ištvan je bio repni pratilac i znali smo da će sa
te pozicije Mike da ima najbolje uslove za fotografisanje.
Vreme je uglavnom bilo sunčano, a onda je iznad grada počeo da se formira sloj gustih i
kompaktnih oblaka koji su polako ali sigurno napredovali ka aerodromu. Sa zebnjom smo ih
posmatrali i pokušavali da procenimo hoćemo li imati dovoljno vremena da nastupimo po
glavnom programu ili ćemo morati da se zadovoljimo rezervnim, predviđenim za loše vreme sa
niskom bazom oblaka. Rezervni program je daleko manje atraktivan od glavnog zato što mu je

oduzeta vertikalna dimenzija, pa svi manevri moraju da se rade manje-više horizontalno. Zbog
toga je izbor manevara prilično skučen i teško je osmisliti program koji će biti iole interesantan.
Nismo voleli taj rezervni program i radili smo ga samo kad baš mora.
Oblaci su se neumoljivo približavali aerodromu, a mi smo većali šta da uradimo. Čuli su se razni
komentari: možda i stignemo da odradimo nastup pre nego što oblaci stignu, možda i nisu toliko
niski pa ćemo moći da odradimo glavni program... Zdrav razum je nalagao da svakako krenemo
sa rezervnim programom, ali kako sad da razočaramo sve te ljude? Na kraju smo našli
kompromisno rešenje: krenućemo po glavnom programu, a onda ćemo nakon izvođenja jedne
tačke (otprilike na polovini nastupa) da pređemo na rezervni program. Hm...!!!

Kao i pre svakog nasupa, odvojili smo se malo u stranu i održali pripremu pred let. Ponovili smo
sve do detalja: svaku figuru, svaku moju komandu, kad ćemo uključivati. a kad gasiti dimni trag,
šta će sinhro-par raditi kad se odvoji od grupe...sve. U takvoj vrsti letenja je od suštinske važnosti
da svaki pilot u timu do detalja poznaje program i da u svakom trenutku zna šta je sledeće na
redu.

Petnaestak minuta pre predviđenog vremena za poletanje smo otišli na avione, pregledali ih,
pomogli Mike-u da se veže u drugoj kabini Ištvanovog aviona. Pokrenuli smo motore, proverili
međusobnu čujnost, jedan za drugim smo vozili do piste, postavili se na pisti za poletanje,
proverili motore na punom gasu i ujedno ispravnost instalacije za dimni trag i onda smo poleteli
u grupi.

Let se odvijao bez ikakvih problema. Iako je bio početak sezone, bili smo u odličnoj trenaži i sve
je funkcionisalo kao švajcarski sat. Figure su se smenjivale jedna za drugom, menjali smo
poretke, uključivali smo i isključivali dimni trag na predviđenim mestima. Nakon svake figure
sam bacao pogled na nadolazeće oblake i procenjivao da li ćemo moći da izvedemo i sledeću
figuru. Povremeno sam krajem oka uočavao sevanje bliceva iz publike...

Prvi deo programa smo izvodili zajedno, sa svih 5 aviona u grupi, a onda smo se u jednom
trenutku razdvojili na glavnu grupu od 3 aviona i sinhro par od 2 aviona i do kraja programa su
se te dve grupe smenjivale ispred publike, izvodeći sve teže i atraktivnije elemente.
Po planu koji smo razradili na zemlji, došao je trenutak da glavna grupa izvede figuru koja se
zove bure-valjak. Radili smo ga sa tri aviona poređanih jedan iza drugog, u koloni. Za one koji
nisu piloti, bure-valjak je figura koju pilot počinje tako što povlačenjem palice na sebe krene na

145