Page 140 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

i spašavanja na aerodromu Mostar. Poleteo je helikopter iz Mostara, ali u rejonu koji su trebali
da prelete bili su nepovoljni meteo (meteorološki) uslovi i morali su da se vrate na aerodrom sa

kojeg su poleteli.
Zazvonio je telefon u mojoj kancelariji. Podigao sam slušalicu i čuo meni poznat glas: ,,Javi se iz

helikoptera“. To je značilo da se nešto ne željeno dogodilo. Poziv je bio od strane RL (rukovodilac
letenja) iz AKL (Aerodromske Kontrole Letenja) Titograd. Neko mu je telefonom javio i rekao da
je pao avion u okolini Grahova i da se pilot katapultirao. Takođe je javljeno i to da je pitomac
smešten u neku kuću.

Uzeo sam kartu koja je pripremljena za takve zadatke i otrčao do helikoptera. Uključio sam
radio-stanicu i javio se AKL. RL mi je rekao da pokrenem motore i sačekam lekara. U posadi
tokom traganja i spašavanja nalaze se pilot, mehaničar letač I lekar, u ovom slučaju Lauš
(Laušević Savić) i Joksa (Miodrag Joksić). Motori su radili. Čekali smo samo da pristigne lekar.
Lekar je došao. On i Lauš uđoše u helikopter. Poleteo sam i odmah zauzeo kurs prema Grahovu
(Grahovo je smešetno u istoimenom kraškom polju u jugozapadnom delu Crne Gore,

nadmorska visina polja je 695 – 780 m. Samo polje je smešteno na severnoj strani Orjenskog
masiva koje je poznatije kao Bjelogorska površ, ili Bijela Gora). Kako sam prilazio Grahovu
oblačnost je bivala sve veća. Oko Orjena čija je najviša tačka na visini od 1894 m, oblaci su bili
slojeviti. Nakon izvesnog vremena, stigao sam blizu Grahova. Grahovsko polje je bilo pokriveno
oblacima. U jednom momentu kroz rupu u oblaku sam ugledao polje. Napravio sam zaokret i
kroz tu rupu u oblacima uspeo sam da se spustim ispod donje baze oblaka. Imao sam vidljiv

kontakt sa zemljom. Otpočeli smo sa pretraživanjem terena. Pretražili samo okolinu Grahova,
ali ne videsmo nikakvog traga pada aviona. Sa AKL su mi javili da obratim pažnju oko rejona
mesta Nudol koje se nalazi na istočnoj padini Orjena. Letim, a oblaci nikako ne daju da se
približim tom rejonu. Sa AKL su me upozoravali da ne reskiram mnogo i ako ne mogu od oblaka
izvršiti zadatak, da se vratim. Nisam hteo da odustanem. Odjednom se zatičem u nekom useku,
a u njemu, kao da je neko očistio oblake samo toliko da helikopter može proći. Pratim neki putić,
kao da se penjem uz zidine velikog zamka. U jednom trenutku na tom puteljku spazim jednog
čoveka. Osmotrim terem i odaberem mesto gde ću sleteti. Tu sam i sleteo. Kažem Laušu da izađe

i da pita onog čoveka zna li šta o padu aviona i o kući u kojoj se možda nalazi pitomac (po pravilu:
Kartu čitaj i seljaka pitaj). Čovek reče da zna za tu kuću i da se uputio prema njoj. Lauš mi prenese
šta je čovek rekao. Zamolili smo čoveka da uđe u helikopter i da nam pokaže tu kuću. Uđe čovek.
Ja ponovo poleteh i nastavih lagano i pažljivo da se ,,penjem“ uz padinu. Na oko 1000 m
nadmorske visine, u planini kuća. Vidi se samo zid od kamena. Iznad nje oblaci, a ispred nje plato
sa nekoliko voćki. Na tom platou je bilo dovoljno mesta da stanem samo točkovima helikoptera,
što sam i uradio. I ako je repni deo helikoptera visio iznad ambisa, Lauš, Joksa i onaj čovek su

mogli bezbedno izaći. Lauš i Joksa odoše do one kuće. Održavajući helikopter na malom platou,
jednog trenutka sam primetio kako se ka helikopteru kreću Lauš, Joksa i pitomac koji je iskočio
iz aviona. Obradovao sam se, jer sam video da je pitomac pokretan, a i zbog okončanja traganja,
bolje reći bauljanja između stena i oblaka. Njih dvojica smeštaju pitomca u helikopter. Lauš
dolazi i seda na mesto pored mene, a čovek kojeg smo pokupili usput ostade na zemlji
pozdravljajući nas mahanjem ruku. Tek posle izvesnog vremena sam saznao zašto se taj čovek
uputio ka toj kući. To ću vam reći malo kasnije.

Nakon ponovnog poletanja, javio sam AKL da smo “pokupili“ pitomca i da se lagano probijam
između oblaka kako bih došao do aerodroma Titograd.

140