Page 147 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Sa opterećenjem od preko 4G
sam uspeo da izvadim iz ovog
obrušavanja na nekih 100m
visine, drugi pratilac, Saša
Grubač je valjda uspeo da izvuče
negde ispod toga... a Ištvan ???

Preveo sam avion u penjanje i
nekako sam procedio kroz zube:
’’Jeste li svi tu?’’ bojeći se šta ću
da čujem, u stvari strepeći da
neću ništa da čujem... ’’ Svi smo tu’’, smirenim glasom mi je odgovorio Ištvan. Vazduh koji
sam do tada zadržavao u plućima je šišteći izašao iz mene. Trenutno me je obuzela neka
malaksalost u rukama i nogama, a onda me je preplavio pomalo gorak osećaj sreće što se sve ipak
dobro završilo, pomešan sa besom na samog sebe što sam dozvolio da dođemo u takvu situaciju.
No, vremena za gubljenje nije bilo. Par puta sam udahnuo duboko, pogledao gde je pista i
publika, pogledao gde je sinhro-par i krenuo sam da se podešavam za izvođenje sledeće tačke.
Izveli smo program do kraja bez problema.

Nakon sletanja i parkiranja aviona, izašao sam iz kabine i na prilično klecavim nogama sam
krenuo prema Saši i Ištvanu. Nije bilo potrebe da se bilo šta priča. U očima sam im čitao isto ono
što je iz mene vrištalo: ŠTA NAM JE OVO TREBALO ?!! Zlokas Dragan i Bećagović Tomislav,
piloti u sinhro-paru su nam prilazili i veselo prepričavali neki dogadjaj iz leta, nesvesni situacije,
a onda je Zlokas Dragan prvi primetio izraze na našim licima, uozbiljio se i pitao: ’’Šta se desilo’’
?

Nisam želeo da raspredam priču pred Mike-om. On se srdačno zahvalio, obećao je da će nam
poslati fotografije (održao je obećanje) i otišao. Dan-danas se pitam da li je i on bio svestan šta
se dešava...
Dok smo išli od stajanke ka restoranu, setio sam se onih likova iz crtanih filmova koji budu
nasamareni, pa im izrastu magareće uši. Moje uši su u tom trenutku štrčale bar dva metra uvis...

Šta reći? Po ko zna koji put je pilotska sujeta zamalo ponovo uzela svoj danak. Slušali smo priče
i upozorenja starijih kolega, pričali smo o tome ko zna koliko puta, smatrali smo sebe iskusnim
profesionalcima u tom poslu...

A eto, đavo ne spava. Prevari te dok trepneš.

Izvukli smo pouku, naravno. Žalosno je što smo to naravoučenije znali i pre tog leta: Ako postoji
i tračak sumnje da glavni program ne može bezbedno da se izvede, leti se rezervni program
i tačka. Bolje manje atraktivan program nego spektakularna pogibija.
Ovaj događaj prepričavam mlađim kolegama kad god imam priliku i kad god se u društvu nađe

novi kolega koji nije čuo priču, ne bi li se prizvali pameti kad im sujeta šapne na uvo: ’’Ma hajde,
možeš ti to...’’

147