Page 182 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

PALJENJE NA GURKU

Ova anegdota se dogodila u mesecu maju 1981. Godine. Akter prvog dela ove anegdote sam ja,
Jelić Dragan, nastavnik letenja. Glavni učesnik Motika-Moča (Trailović Dragan, nastavnik
letenja) ljudska dobrica, blage naravi i uvek spreman da uz gitaru zapeva i uz muziku povede

kolo. Ostali učesnici: sporedna – glavna uloga i akter drugog dela anegdote je Pop (Popović
Nebojša, nastavnik letenja), koji je došao sa službe iz Mostara kod nas u Titograd. Otvoren,
komunikativan, ponekad malo više radoznao i uvek je iskreno izražavao stav o onome što čuje.
Zbog navedenih osobina bio je pogodan da se uvuče u neku namerno iskonstruisanu nestvarnu
priču i tako izazove njegova reakcija. Kad bi nam to pošlo za rukom nastupala je lavina smeha,
pa i on shvativši da je namerno i smišljeno izazvan učestvovao je u tom smehu. Međutim,

postajao je sve oprezniji, pa nam nije baš lako polazilo za rukom da izazovemo njegovu reakciju,
koja je uvek bila iskrena, simpatična i neizmerno smešna. Ostale uloge su bez njihove volje
dobili: k-dir ao (komandir avijacijskog odelenja) Jože Udovič, k-dir ae (komandir avijacijske
eskadrile), Filipović Mile, Bakić Milivoje, k-t ap (komandant avijacijskog puka i k-t RV i PVO
(Komandant Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane) čini mi se da je to tada bio
Antun Tus.

Imali mi neku vežbu, samo mi NL. Dejstvovali smo avijacijskim odeljenjima sa FKN (Foto kamera
naoružanja) na neki OD (objekat dejstva) kod mesta Kosanica u Crnoj Gori. Sve je bilo savršeno.
Moje odeljenje je dejstvovalo poslednje. Zadovoljan rezultatom odeljenja u kojem sam ja bio i

rezultatom čitave eskadrile išao sam prema nastavnoj zgradi. Kad sam ušao u hol nastavne
zgrade sinu mi ideja !!! Ne odlazim da se presvučem, već se sa kacigom uputim ka zadnjoj
odeljenskoj prostoriji sa desne strane hodnika. U odeljensjku prostoriju. U odeljenju dosta
kolega. Svi zadovoljni i veseli čekaju analizu. Među njima sedi i Pop na svom radnom mestu i
lista neke papire. Ja sa vrata krenem u realizaciju svoje zamisli i počinjem povišenim tonom da
kritikujem Moču.

-Ti, bre ne možeš, a da nešto ne uprskaš.

-Šta je bilo, klaso ? Stvarno se štrecnu i začuđeno me upitao Moča.

-Kako, šta je bilo ?! Kako, bre, da zakačiš drvo ?!

Tad Moča, a i neki od prisutnih shvatiše šta mi je namera. Moča prihvati igru i iz skrušenog
položaja poče da se pravda. Postepeno i svi ostali piloti shvataju da je u pitanju šala, osim Popa
koji reklo bi se da je već shvatio moju nameru i dalje nezainteresovan za temu diskusije nastavlja
sa listanjem svojih papira. Krenem ja da pametujem i da teoretišem kako bih pronašao gde je to
Moča pogrešio. Crtam po tabli i dolazim do zaključka gde je Moča pogrešio i zbog čega je zakačio
drvo. Onda izgovaram nebulozu i pitam Moču da mi kaže koji je bio u odeljenju, a on odgovara
da je bio vođa para.

- E, je... ga . Da si bio četvrti pa da staneš i skloniš granu sa bombonosača niko ne bi primetio,

kažem mu ja nadajući se da će tu biti kraj priče i da će nastavak iste biti samo smeh, zato što je
taj postupak nemoguć na avionu J-21, jer nema parkirnu kočnicu. A i da je moguć postupak, bilo
bi suludo poverovati da taj postupak pilota niko na aerodromu ne bi primetio. Ali Pop tu
nebulozu uopšte ne registruje, ne reaguje i priča se kako sam očekivao, tu ne završava. Smeškaju
se svi prisutni. Skrivaju smeške od Popa i, kao i ja, očekuju njegovu reakciju. Reakcije nema.
Moča bezvoljno već dobrano upleten u moju mrežu nastavlja da se brani i dodaje:

182