Page 179 - NASA_KNJIGA_2024
P. 179
NAŠA KNJIGA
Prijavim se za službeni razgovor sa novim komandantom. Još mi se u glavi šunja vrlo jasan, onaj
razgovor o uređenju i postavljenju kadrova železničko - transportnog saobraćaja u centralnoj
Bosni.
Ali šta je tu je?
Pokucam, uđem, stanem mirno na sred omalene kancelarije, pozdravim kao u filmovima Nikite
Mihalkova i najvojničkijim glasom koji sam mogao izvući iz svog siromašnog arsenala zatutnjim
,,Gospodine potpukovniče (tada smo već postali gospoda, što bi reko' moj jedan kolega ,,Dok
sam bio drug, bio sam gospodin, a sada kao gospodina moš' me hebati...,,) kapetan taj i taj, javlja
se na službeni razgovor...,,
On ugasi Moravu bez filtera i reče mi očinski ,,Nemoj tako službeno, hajde sjedi. Hoćeš da
popijemo kafu?,,
Potvrdim, srećan ko pudlica. Sjednem, skinem šapku i rukavice ali uprtač me još žulja.
Ne čekam da kafa dođe. Odmah počinjem
,,Gospodine potpukovniče, ne bih nipošto hteo da moje postavljenje na ovu poziciju bude jabuka
razdora u jedinici. Prema tome ovaj moj razgovor služi da Vam saopštim da ako smatrate ovu
odluku pogrešnom ja neću imati ništa protiv da je promenite...,,
Uđe i kurir. Ćutimo.
Zapali novu i gleda me pogledom koji je nešto između ćaće koji te ufatio u laži i učitelja koji se
razmišlja da te propita pjesmicu za koju je skoro siguran da je ne znaš dobro...
Vojnik ostavi kafe i izađe, a komandant Radovan mi reče ono što će još godinama graditi neboder
mog respekta prema njemu.
,,Slušaj me sada pažljivo.
U vojsci ne postoji termin kao što je ,,jabuka razdora,,. Postoje termini ,,pretpostavljeni,, i
,,potčinjeni,,...
Imaš svoje potčinjene, a ja sam tvoj neposredni pretpostavljeni. Da sam se ja pitao ne bi bio
postavljen tu gde jesi. Ili barem ne sada. Još si mlad i smatram da ima nekoliko ljudi u eskadrili
koji to mesto zaslužuju više od tebe.
Ali kada je već tako, nećemo za sada ništa menjati. Pratićemo... Za sve što budete uradili dobro,
bićeš nagrađen i moći ćeš nagrađivati, a za sve ono loše, bićeš kažnjen i moraćeš kažnjavati...
Jel' to jasno i kao takvo, u redu?,,
Klimnem glavom, a on nastavi ,,Dobro, pusti to...,, pruži mi kutiju ,,Hajd' zapali i uzmi kafu,
kako su ti kući?,,
Dalje nismo u narednih pola sata više o poslu. Osim primjedbe uz osmijeh kada sam izlazio ,,Uh,
ala si se dotjerao. Odavno nisam vidio takvu vojničku zverku...,,
Ja pozdravim, nasmijem se i izađem.
Komandir, zver.
Doduše, narednih godina sam uživao sa mojim ljudima, nisam imao razloga da kažnjavam (osim
jednom, ali to je za dugačku priču...morao sam), a nagrađivao koliko i kada sam mogao, čitaj, i
šakom i kapom.Što da budem upamćen ko neki smrad? Ne dajem iz svog džepa... Kao što rekoh,
ako su već vremena zla daj da barem Radovan i ja budemo ljudi...
Ja ipak osta' neki šefić...
179
