Page 113 - NASA_KNJIGA_2024
P. 113
NAŠA KNJIGA
Rijetko dobijam komplimente od bilo koga, a posebno od onih koji me dobro poznaju pa još ne
mogu vjerovati u sve što sam čuo. I to od takvog autoriteta.
Samo procijedim ,,Hvala gospodine potpukovniče...,, i posle kratke opservacije njegovog lica
dok je gledao u sto, čisto da vidim da se ipak ne šali, zarumenim se k'o drugarica parkovska
pripravnica na svojoj preobuci. Na prvom ,,samostalnom,,,.
Joj leptirića u stomaku, poletiću, poletiću...
Jedva doradim kafu, sav se ispeko' od uzbuđavanje (Šojić...) jezik mi ko daska za peglanje.
Zahvalim se još jednom, pozdravim i izađem.Kako ću sad ćutat' ? A moram.
Jooooj, moje muke niko ne zna, slatke. Srećan ko ker, a nemam ni rep da mahnem. Volio bih se
pohvaliti nekome više no išta, no ne smijem. Svrbi me jezik. Falite me usta moja... Ćutim.
Ponedeljak nekako magično, iznenada postade majski, sve skupa sa ružama, beharom, Vrbanjom
u pozadini i tamburašima...
A kažu da sujeta nije opasna rabota. Lažu, vala...
113
