Page 108 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Ona ostala sa mnom u sobi, a moji otišli da popričaju sa Acom. Vraćaju se, u stvari majku skoro
donose.

Kada su ušli tamo u njegovu kancelariju on čovek i nenamerno upita sledeće ,,Imate li Vi još
dece?,, a na to moja stara overi patos. Na pitanje mog ćaleta ,,Pa doktore kakvo Vam je to
pitanje?,, on čovek samo slegne ramenima i počne pomažući mojoj majci da ustane, da se
izvinjava.

Operacija je prošla kako je prošla. Moja prva u životu. Teško, muka i boli. Užasno.
A još više boli dijagnoza ,,Gigantocelularni tumor 5. lumbalnog pršljena…,,

Tumor, bato.

Kakva banja? Kakav KNL, kakav G-4?

Utjeha je jedino što kažu da je dobroćudni. Ima ona šala ,,Kakva je razlika između tašte i tumora?
Pa tumor može biti i dobroćudan…,,
Nije pošteno, ovo je samo šala. Moja tašta je šampion od čoveka. Tada mi ne padaju na pamet
nikave šale. Ležim i ćutim. Nema me.

Ali da bih ponovo hodao trebaće još barem jedna, a možda i više operacija. O letenju niko i ne
priča, niti ja smijem pitati.

Prebacili me na neurohirurgiju. Sjajni ljudi i stručnjaci sa VMA se trude da mi dani čekanja do
,,velike operacije,, prođu što lakše. Ali rekli mi da ni u snu ne smijem sjesti na krevet ako želim
ponovo da prohodam.

Došli mi u posetu moji dobri klasići sa kursa. Ljudine i šampioni. Ljudeskare. Potporučnici, došli
da me vide. Braća. Moja nerođena, a ko rođena braća.

Ali došli u kožnim pilotskim jaknama i sa novim Breitling satovima.
Šale se sa mnom, a meni sjaj narukvica njihovih čuka najbolje govori o tome gde sam i šta nikada
neću ostvariti. Dno.

Odoše ljudi dalje na praznike kućama, a ja ostah sam, u samoći koju ni najbolji pisac ne bi dobro
opisao.

I tada krenu.

Bez moje volje i bez glasa.
Bujica krupnih, slanih i nezaustavljivih potporučničkih suza.

Ne mogu da ih zaustavim. Nikako. Plačem ko godina. Plačem zbog moje jakne, mog nesuđenog
sata, moje zle sudbine.

U tom trenutku u sobu ulazi moj otac.

Njegov pogled nisam ni do danas zaboravio. Pokušam rukavom, već skoro skroz mokrim da se
obrišem. Ne vredi. Samo liju.
On čovek ne zna šta da radi i kuda da gleda. Kao teši me ,,Pa nisam znao da sam stvorio takvog
slabića. Boli li te? Hoćeš da idem po doktora da ti da neki lek ili inekciju?,,

Kako da ti objasnim tajo?

Protiv ovoga inekcije nema. Ne postoji inekcija za srušene snove.

Kakva jakna, kakav sat? Oni su samo okidač za ovu moju silnu tugu i beznađe u koje sam upao.

I bliži se po običaju onih deset hiljada znakova koji su limit u ovim pričama.

108