Page 106 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

I sve ide savršeno. Puno klasića u komšiluku, ponovo sa starim nastavnicima, ovaj puta kao
kolege. Ni ispiti nam ne padaju teško. Prvo naravno teorija. Andragogija, vazduhoplovna
psihologija i sve što uz to ide. Posle toga nas nekoliko meseci čeka druga kabina. Da počnemo
sa pečenjem nastavničkog zanata. Svetog posla. Tek fatamo prvu koricu tog leba. Ima ih sedam
ili možda i više? Ne znam.

Dani su lepi, mirni i sunčani. Ma ko na moru. Bezbeli.

I sve ide kako bi se samo zamisliti moglo. Dobro mi ide. Kao i obično. Jeste, pobegla mi je moja
sanjana 353. iae i Orao o kom sam maštao, ali biću ja odličan nastavnik. Znam sa ljudima, a i
nisam još zaboravio kako je meni teško bilo i kakav je to posao. Generacije koje dolaze imaće od
mene šta da nauče. Biću dobar, pravedan, pošten i staložen. Kao moji Rajko, Hasan i Tomo.
Neke nove generacije potporučnika će moći sa svojim nastavnikom poslije puno godina sjesti,
popiti piće i u narednim godinama popričati o životu. Kad god da se sretnemo.

Tako ja to zamišljam. Ali…

Sve pokvari jedna olovka. Ili sudbina. Sumorna i teška.

Sunčano popodne. Spremam neki ispit. U malom stanu prepunom ljubavi, sunca i nade.
Na pod mi padne olovka.

Sagnem se da je uzmem. Podignem se i kičmom, negde u ravni kaiša, udarim u sam ćošak
otvorenog prozora. Kako me užasno zabolelo. Posle par minuta zaboravim. Mladost, ludost.

Dani prolaze, ali mene leđa ne prolaze. Imamo još nekoliko dana do početka letenja, a meni sve
teže. Boli. Odem kod lekara.

Išijalgija. Ufatila me promaja. I slično. Jedva hodam. Ali sa 22 godine, šta može da mi bude?

Čovek planina, pilot, potporučnik.
No nafaka ne da tako.

Brdo nekih inekcija. Voltaren i B kmpleks. Inekcije takozvane ,,vruće,, ali bol ne prolazi. Ne
idem više na posao. Dugo bolovanje koje samo produžavam. Hodnike i klupe Garnizone
ambulante u Zadru sam naučio napamet.

I pade odluka našeg letačkog doktora.

,,Moraćeš momak na VLK na Batajnicu. Tamo će videti šta će dalje.,,
Ja se već nekako čudno iskrivio, na stranu. Ni do kupatila više ne mogu sam. Poslaće avion po
mene.

Hajde spakuje mi žena stvari i ja na aerodrom. Biće neka banja i za mesec dana eto mene kući.
KNL mi izmiče ali dobro, radiće se nešto.

Čitav dan čekam na aerodromu da bi uveče saznao da je neki general ,,moj,, avion od Splita
skrenuo direktno nazad za Beograd. Bilo mu muka da ide u Zadar po potporučnika.

Komandant puka, ljut k’o ris, ali šta će? Tražiće novi avion te nedelje, a ja kući, jedva.
I to još u uniformi.

Poslije par dana zovu me. Ovaj puta avion stiže i ja prvi put sedam u JAK-a i na Bataju. Ostali
putnici, a avion pun, me sažaljivo gledaju. Potporučnik ko integral, a svaki pokret mi pravi
neviđenu bol. Za vreme boravka kući samo dva puta sam kihnuo ali ta dva puta mi je došlo da
umrem. Nož u leđa. Hebem ti ovaj išijas. Ovo nije jednostavno.

106