Page 103 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Договарамо се шта нам је чинити даље. Свесни смо чињенице да немамо потврду да су нас
чули да смо извршили принудно слетање, одлучујемо да механичар летач остане на терену
у хеликоптеру, а да се нас двојица спустимо до ауто-пута и да стопирањем дођемо до прве
бензиске пумпе те да се телефоном јавимо претпостављеној команди. На вежби смо па са
собом имамо и лично наоружање.

Механичару летачу помажемо да обезбеди хеликоптер како то налаже Упут за ХТ-40 на
просторији ван аеродрома. Милан и ја крећемо ка ауто-путу. Меримо време хода. Напољу
пада киша. За релативно кратко време стижемо до ауто-пута у правцу ка Нишу.
Прескачемо ограду ауто-пута и са зауставне траке почињемо да стопирамо. За пар минута
поред нас се заустави камион. Мокри смо, у летачком оделу и са личним наоружањем.
Замолимо возача да нас пребаци до прве бензиске пумпе, што он и учини. Опет меримо
време и пређене километре. Након пређених 15-стак км појави се бензинска пумпа а поред
ње и мотел „Јерина“. Изашли смо на бензинској пумпи па се упутисмо у објекат на пумпи.
Од шефа смене тражимо телефон да се јавимо претпостављеној команди као и комаданту
ескадриле Мијатовић Митру. По успостављању везе, вођа посаде Мандрапа Милан је
укратко објаснио шта се догодило, да смо безбедно принудно слетели и да се налазимо на
бензинској пумпи поред мотела „Јерина“. Речено нам је да ће неко доћи по нас и да ту
чекамо, што ми и учинисмо. Након телефонског разговора одлазимо у ресторан мотела са
циљем да вечерамо. Попили смо по неколико пића и вечерали јагњетину. У току наше
вечере у сали се појави наш вођа пара, потпуковник Кекић Јован, који је возилом пошао
из Панчева ка нашој позицији.

Седимо и разговарамо о нашем лету. Он нам саопшти да је и он због улетања у облаке
изгубио контакт са земљом, али да је то трајало кратко након чега је поново угледао зељу
испред себе и светла града Београда, као и да је даљи лет до аеродрома Панчево протекао
баш онако како је и планирао. Објашњава нам да смо улетели у периферију кумулунибуса
чији је центар био источно од правца нашег лета и места Гроцка, дуж реке Дунав, као и да
је он то знао па је и одлучио да ауто-путем летимо ка граду Београд. После вечере Кекић
од нас тражи да са њим идемо за Панчево, што Мандрапа одбија, а ја се са њим
солидаришем. Мандрапа му каже да ћемо спавати у мотелу и да ћемо са ове позиције сутра
лакше наћи хеликоптер, као и да ћемо сута у јутарњим часовима прелетети за Панчево и
придружити се остатку ескадриле. Тако је и било. Ја и Милан остадосмо у ресторану да
попијемо још неко пиће.

После вечере и неколико пића одлазимо на спавање, у двокреветну собу. Обојица смо били
и уморни, али и благо алкохполисани. У току ноћи устајем да идем у тоалет. За мене соба
је потпуно непознат простор. Снен, у моменту угледах испред себе силуету човека и
панично повиках: -Мандрапа !!! Капетан Мандрапа је био висок и крупан човек са око 120
кг. Након панично изговореног његовог имена, он скочи из кревета и каже: -Шта је Ђука.
Рекох, ево га још један. Још је неко у соби. Чим сам
то изговорио схватих да се налазим испред огледала,
па поново рекох: Лези, лези, то је огледало. Након
тога обојица смо наставили да спавамо.

Ујутро, након устајања Мандрапа ми рече: -Како си
панично реаговао, добро га ниси омандао. Да си га
омандао можда би сломио шаку. А онда смо се
обојица смејали, а затим ми Мандрапа рече: -Да се то
мени догодило, какав сам, ја би га омандао. Затим
додаде: - изгледа да смо синоћ мало више попили.

103