Page 100 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

приликом "покошкали" са мостарским младићима, око неких девојака , а Леси се изненада
створила на томе месту и равномерно, на њен начин, учествовала у "борби".

Када би ми из Родоча ишли аутобусом, чувеном двојком, до града и Леси би ишла са нама.
Нови возачи аутобуса су се бунили штп уводимо пса у аутобус, па би је ми онда узели у
наручје. Стари возачи су је знали па би у шали говорили: "купи карту за пашче". Ишла је
са нама и на "пиће", у легендарни ресторан који се звао Код Зује. Али, наша Леси би се са
групом са којом је дошла са њом и враћала, па таман то било и после фајронта. Свој тим
никада није напустала. И тако се наша Леси, са нама дружила до нашега 4.разреда ВГ, мада
је и нас првог дана доласка у ВГ сачекала на капији, као и неколико генерација пре нас.

Једнога дана су нас у склопу предмета
Одбрана и заштита повели на стрелиште,
које се налазило негде горе изнад
Магистрале Мостар-Плоче.
Нормално и Леси је пошла са нама.

Почели смо са некаквим "шелнучењем",
као што се то ради на стрелиштима. Почели
су да одјекуји пуцнји из ватреног оружја. У том тренутки Леси је само поскочила и дала
се у бег са полигона уз оштри Херцеговачки крш без освртанја иза себе.

Тек тада нам је пало на памет да се већина кучића боји јаких детонација и пуцњаве.

Потрчали смо за њом, дозивали, молили да стане, али џаба. Она није стала. Безглаво је
само јурила према гимназији. Није се бојала ни људи ни аута.
Улетела је право под точкове једног великог шлепера.
Човек је пробао да је избегне, али то није било могуће.
Стао је. Стигли смо и ми. Заустављен је и собраћај. Од
ње је остало јако мало. Оно што смо могли скупити,
скупили смо у неку кесу и понели са собом.

Нормално, планирана активност на стрелишту је
завршена, а ми. Ми смо се први пут вратили у нашу
гимназију без песме, шале, вике... Носили смо мртву
нашу Леси у некаквој чудној гробној тишини.

Зкопали смо је између дрвећа поред јужног дела
гимназијске ограде. И сада би већина нас знала наћи то
место.

Убрзо после тога, ми смо успешно завршили школовање у ВГ и разишли се на разне стране
света, а већина нас је заувек напустила гимназију, неки од нас и Мостар, а наша Леси и
даље чува "западну капију" гимназије и чека нас да дођемо.

Остало је ту још доста кучића, али ни једно није било као наша Леси.

100