Page 111 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

Imam nekih sat vremena za pripremu. Biće dovoljno da proučim procedure za prilaz i malo
ponovim neke postupke. Ipak idem sa šefom, nisam odavno. Možda odluči da me po nešto i
propita.

Brine me mnogo više, vrijeme. Užas živi, na ivici ili ispod QGO-a (ovo sam u knjizi propustio
da naglasim, a sada mi krivo ali oznaka za nepovoljne vremenske prilike – za raju van avijacije
– prim.aut.). A mi letimo po svakakvom vremenu. Transportnjaci uvijek stižu. Kažem ja, ko
željeznica. Možda malko okasnimo, ali bez greške smo tu.

Biće čupavo. Posebno onaj tunel u usjeku kod Budve. Ako to mašim, biće dobro.
Pripremam proceduru preko Podgorice, pa onda na more.

Spreman ko zapeta puška. Vazdušna.

Krećemo. Do rasterećenja motora u penjanju sve rutinski. Ja letim, šef ćuti i već nakon izlaska
na level (nivo leta-prim.aut.) pali prvu. Odavno smo u oblacima. Stratusima i nimbostratusima,
ali drmuckaju po malo.

Ništa ozbiljno, radar čist.
No sa oblasne kontrole nam javljaju da ćemo na Nikšić, NDB NIK pa onda na NDB (non-
directional (radio) beacon tj. radio far – prim.aut.) TAZ. Ovo smo do sada rijetko radili, ja nikada
ovde, a nije baš ni drugima bila česta procedura. Prilično nezgodna sa velikim ,,rate od descent,,
( procentom ugla snižavnaja – prim. aut.).

Veselje se tek sprema. Šef samo ćuti i pali. Naredim navigatoru da isčitamo proceduru i ček liste,
duboko udahnem i krenem sa ,,procedurom na dole,,. Pratim situaciju, kontrolišem nestabilne
kazaljke koje bi trebalo da nas provedu kroz tj. bolje preko i iznad vrleti pred nama i dovedu nas
na more. Povremeno pogledam u šefa. Ćuti. Ugasio Moravu i prekrstio ruke.

Počinje da drmusa vani. Neznatno povećam nagib prema TAZ-u i pokušavam da vidim da li smo
negde pred izlazak iz oblaka. Po onom što čujem sa tornja i radio visinomjeru koji se bliži ivici
pištanja trebali bi uskoro da ugledamo i plažu u Jazu.

Svi u avionu ćute, a napetost bi se mogla sjeći nožem. Samo motori bruje monotono i jednolično.
Ostatak posade netremice gleda u mene. Osećam im poglede na potiljku. Nije lako biti mehaničar,
letač. Ko zna kakva ti taraba od kopilota more zapasti, a život ti u njegovim rukama. Bukvalno.

Moja posada u mene ima poverenja. Prošli smo do sad sve i svašta zajedno ali ni ja ne dišem
skoro, još uvijek u sivilu primorskih nimbusa.
Puče pogled na put ka Tivtu. Jedan od najlepših osećaja. Oči jesu ogledalo duše ali su i spas
guz..e. Iz oblaka izbismo baš gde je trebalo.

Pređem na vizuelno, javim tornju, nema čekanja, prvi smo na redu iz prilaza u pravoj. Ko je još
lud da ide na more po ovakvom danu?

Pripremim konfiguraciju za sletanje, ček lista i ,,francuski liz,, na aerdoromu na kome sam se
spustio - spasio po prvi puta. Eto skinuo mrak u sred 'vakog ponedeljka.

Završili to što smo imali, odmorili malo, popili kafu, osušili mokra leđa i ne sjećam se više šta.

Nazad talašika. Na gore je lako. Vazda je tako.Gas ,,na poletni,, razguliš prema moru po odlaznoj
proceduri i za čas te eto kući.
Popodne na pustom niškom aerodromu. Malo prostora može izgledati toliko pusto kao prazni
aerodromi. Stepa, novi model, moravska.

Vojnik kurir, pametan, ko što jednom rekoh, najmanje za sedam dana nagradnog. Već se
izvještio. Čim čuje ,,skidanje elisa sa upora,, ( način usporavanja kod An-a 26 i drugih aviona sa

111