Page 59 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

koordinirano smanjivanje brzine poniranja, kontinuirano smanjivanje visine i brzine aviona u prilaženju za
sletanje i adekvatnog tempa povećanja napadnog ugla aviona kako bi avion dodirnuo točkovima pistu u zadatoj
tački sa zadatim elementima, brzinom i odgovarajućim napadnim uglom.

U okviru selektivnog letenja svako od nas je izvršio nalet od preko 6 sati na avionu tipa Zlin Z-526. Na žalost,
bilo je klasića koji nisu posedovali neke prirodne predispozicije neophodne da bi mogli postati piloti. Nisu dobili
prelaznu ocenu, pa su morali da nastave školovanje u OVS VVA (opšte vazduhoplovni smer), a neki su odustali
od daljeg školovanja u VVA i školovanje nastavili u drugim vojnim akademijama i na civilnim fakultetima širom
SFRJ.

Gde sam
Nakon detaljnih i sveobuhvatnih priprema sedam u prednju kabinu „Zlina“. Od tog prvog, pokazno-informativnog leta
ne očekuje se od nas bog zna šta. Ali! Svaki od nas teži pokazati najviše što zna i ume, u svakom letu pa i u ovom prvom.
Savladane su, jedna za drugom, do sada mnoge prepreke. Ovo je jedna od ključnih ka ostvarenju konačnog cilja. Istini
na volju, pred nama je još dugih četiri godine školovanja do dobijanja željenog zvanja i prve oficirske zvezdice.
Pokretanje, voženje, poletanje i odlazak u zonu, sve to radi Mika iz druge kabine. Desnom rukom samo ovlaš pridržavam
komandnu palicu i pokušavam se orijentisati. Sve je nešto novo, još nedoživljeno. Jedrilica je opet nešto drugo.

– Idemo prevrtanje, petlja, imelman. Drži se čvrsto i reci ako ti ne bude dobro - javlja se Mika iz zadnje kabine.
Rukama se hvatam čvrsto za rub poklopca kabine, a glavom i leđima upro sam u naslon sedišta. Znam da će mi se
stomak prevrnuti, biće mučnine. Samo da ne povratim. Za svaki slučaj u prednjem levom džepu stavio sam kesu. Nikad
se ne zna.

Odjednom visim na glavačke. Zemlja se približava velikom brzinom. Sad se strmoglavo penjemo. Vidim samo plavetnilo
neba. Opet visim . Okret. Nebo smenjuje zemlju. Opet smo u horizontalnom letu. Kolutam očima. Stomak mi se stegao,
ali izdržavam. Mučnina je podnošljiva. Možeš ti to, kuražim sam sebe.
- Jel’ ti dobro - pita me nastavnik letenja.
- Sve je u redu, nastavljamo po planu - uveravam ga.

U tih desetak minuta radio je Mika sa „Zlinom“ sve i svašta, ni sam ne znam šta sve. Često me je zapitkivao da li mi je
dobro. Dobro mi je, ponavljao sam svaki put.

- Javi da smo završili sa radom u zoni, drži palicu i teraj ka aerodromu, najednom se oglasi „lepi Mika“.
Hvatam se za palicu ko pijan za plot. Javljam da idem prema aerodromu i vrtim glavom levo-desno tražeći neki orijentir
pomoću čega ću odrediti poziciju. Ništa mi nije poznato. Lagano potiskujem palicu u levo, zatežem nogu i održavam
kuglicu u centru.
- Gde ćeš – pita Mika.

Ja brže bolje ispravih nagib pa krenu u desni zaokret.
- Gde ćeš sad – oglasi se ponovo Mika.

Opet brzo ispravih nagib i zabetonirah palicu u horizontalnom letu.
- Kuda ću? Otkud znam kuda ću kad pojma nemam gde sam, pričam sam sa sobom.
Pogleda uprtog ispred sebe pratim prirodni horizont i gle moje sreće i radosti. Pravo u nosu aviona i malo s leve strane
ugledah dobro poznat raspored poletno-sletnih staza na aerodromu Zemunik. Tog trenutka, nije bio niko radosniji od
mene.

Vukojević Miloš

59