Page 61 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Tehnički podaci
Površina glavne kupole iznosi 83,6 kvadratnih metara, prečnik glavne kupole iznosi 10.962 mm.

Dužina konopaca glavne kupole iznosi 7770 mm, Težina padobrana 16,5 kg.

Solunac
Dolazim kući, a moji me pitaju: - Jesi li to sa Solunskog fronta !?

Na dan skakanja padobranom duvao neki vetar. Posle iskakanja iz aviona pola nas završilo izvan žice aerodroma
Zemunik. Ja pao u neko trnje. Padobran me vukao. Bio sam sav izgreban.

Jokanović Trivo

Avion bi posle poletanja napravio nekoliko penjućih zaokreta kako bi postigao visinu 800 m. Za to vreme smo
zakačili gurtne za sajlu koje su služile za aktiviranje otvaranja padobrana, odmah po našem iskakanju. Sve su to
budno pratili i proveravali padobranci-instruktori. Po postizanju visine avion bi izvršio tri naleta iznad tačke za
iskakanje i u svakom naletu su iskočila petorica padobranaca. Posle poslednje petorke,
avion bi sletao i primao novu grupu od 15 padobranaca.
Dvojica klasića, Ćosić Berislav i Radosavljević Živorad nisu iskočili iz aviona. Strah je bio
jači od njih. Ponovnu ponudu za skok Radosavljević je odbio, a Ćosić je prihvatio, savladao
je strah i skočio.
Svaki od nas koji je skočio padobranom dobio je padobransku značku. Njome smo se
ponosili, jer je to bilo prvo obeležje našeg ,,putovanja“ vazdušnim prostranstvom.
Otvorili smo sebi vrata na putu do druge značke, a to je značka VVA. Po završetku VVA
čekao nas je letački znak i zvanje pilota.

Narednog dana smo se razilazili, odlazeći na poslednji školski raspust, sa obavezom da se
početkom septembra javimo u VVA u svojstvu pitomaca 28.klase.

Doskok među ovce
Trzaj koji je usledio nakon otvaranja kupole glavnog padobrana dade mi do znanja da je sve u redu i da mogu
skinuti ruku sa ručice za otvaranje rezervnog padobrana. Otvaram oči i gledam oko sebe. Tu i tamo vidim još nekoliko
padobrana. Dovikujemo se. Teramo strah. Lagano zemlja se približava. Cenim da se udaljavam od mesta predviđenog
za doskok. Vučem prednje gurtne u nameri da promenim smer kretanja. Ne uspevam. Vetar iako slab, tera me van
ograde. Javlja se izvesni strah. Ali se hrabrim i gledam ispod sebe gde ću doskočiti. Vidim stado i čobanicu. Vičem iz
sveg glasa u nameri da rasteram ovce. Uprtog pogleda u mene i one se valjda čude. Gde je ovaj krenuo, sigurno se
pitaju. Uvidevši da ću pravo među njih, čobanica štapom rastera ovce i ja doskočih kako sam naučio na obuci. Na
desetak metara od mene u blagom polukurugu, začuđene ovce bleje. Prilazi mi čobanica na čijem se izbrazdanom licu
vidi da ima dosta godina.
-Jesi li dobro sinko? Nisi se ugruvao – pita me starica.
-Dobro sam bako, sve je u redu – odgovaram i kako se kupola već ugasila krećem da skupljam padobran. Sa
velikom mukom, ali uspevam da se prebacim preko ograde i žurno se upuitih prema zbornom mestu. Bio sam
razumljivo među zadnjima.
- Hoće li neko da ponovi skok?- oglasi se instruktor.
-Nas nekolicina podigosmo ruke u znak želje da bi voleli ponoviti skok.
- Može sutra, ali malo sutra – gromoglasno se nasmeja instruktor, okrenu se i ode.
Puni ushićenja uz put glasno komentarišemo. Nadvikujemo jedan drugog. Vidi se da smo zadovoljni, a kako i
ne bi bili. Još jedna prepreka ka ostvarenju našeg sna je savladana.
Vukojević Miloš

61