Page 54 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Došao je dan kada smo, nas 94 sa svojim prtljagom, na platou ispred nastavne zgrade čekali dolazak autobusa
kojim ćemo biti odvezeni u novo sutra, u nove izazove, provere i selekcije, odveženi na a. Zemunik, u blizini
Zadra, gde bi trebali da provedemo naredne dve godine školovanja kao pitomci VVA (Vazduhoplovne vojne
akademije). Prethodne tri godine smo ispraćali starije kolege i željno očekivali ovaj dan, a sada su u nas bili uprti
pogledi mlađih generacija. Imponovalo nam je. Našim venama je strujao istovremeno ponos što idemo dalje i
tuga što napuštamo ovo gnezdo, ovu kolevku za pilote.

Neko je stojao, neko sedeo na svom prtljagu. Malo je razgovora. Svi smo izgleda bili svesni da odlaskom iz
prelepog Mostara iza sebe ostavljamo nešto najlepše i nikad više ponovljivo u našim životima, a to su ta mladost
i lepota življenja, što se pamti i ublažava ili prekriva poteškoće i nedaće koje smo morali prebrodili u proteklom
periodu da bismo došli dovde, do polovine puta. Svesni smo bili da je pred nama ozbiljniji i mnogo teži
četvorogodišnji period, što je razvijalo još veću odlučnost za borbu, ali i zebnju zbog neizvesnosti koje su bile
pred nama.

Mostar je u svima nama ostavio neizbrisiv trag. Uvek smo se radovali kada smo kasnije tokom karijere, poslom
ili drugim razlogom dolazili u Mostar. Mnogi su sklopili brakove sa prelepim Mostarkama i formirali svoje
porodice.

Pretposlednje okupljanje učenika VG bilo je 10.07.2010.godine povodom obeležavanja 35 godina od mature.
Tom prilikom smo se sastali i družili u Beogradu:

Mi, nekadašnji učenici 11. klase VG ,,Maršal Tito“, poslednju posetu Mostaru i VG organizovali smo
29.05.2015.godine povodom obeležavanja 40.godina od mature u VG.

U septembru 1981.godine, pre odlaska za Libiju, kao nastavnik letenja, bio sam u Mostaru 15-tak dana i leteo sa
Palestincima koji su bili na obnovi trenaže, a ujedno sam i ja obnavljao vazduhoplovnu korespodenciju na engleskom
jeziku. Jednog dana (zbog malo kasnijeg ustajanja i neznanja radnog vremena kuhinje i kantine, posle 3 uzastopna
leta i kraja radnog vremena kuhinje i kantine ostao sam gladan. Sestra mog dobrog prijatelja je došla po mene kolima
oko 3 sata kasnije (po dogovoru). Obzirom da nisam ni doručkovao, bio sam gladan kao vuk i zamolio je da me poveze
negde gde ima dobrih domaćih kobasica. Posle duple porcije i Coca Cole, otišli smo na kolače na Stari most. Normalno,
narudžbina je bila uobičajena iz pitomačkih dana: „grčka, sarajka, domaća, ružica, indijaner, krempita, urmašica i
egipatski rolat“. PITALA ME JE, NE ONO: „...IMAM LI DEVOJKU, JESAM LI HRVAT, VOLIM LI RILKEA...“, nego:
-Nećeš valjda sve to da pojedeš ??? Naravno da sam sve to pojeo u slast, a njen komentar je na kraju bio: -Radije bih
te oblačila nego hranila.
Trailović Dragan - Moča

Najpre smo otišli do ,,Kolevke za pilote“, do prostora na kojem se nalazila nastavna zgrada VG, internati i ostali
objekti. Obišli smo nastavnu zgradu, koja je sad u nekoj drugoj funkciji i nameni, prošetali krugom, videli kako
izgledaju internati u kojima smo boravili i vratili se do Mostara. Prošetali smo gradom. Podsetili smo se prvog

54