Page 107 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

3 mitraljeza u nosu
Do 800 kg bombi i raketa
Za NL u 172.lbap/š susret sa nama bio je njihov prvi susret sa pitomcima, jer su pre nas na borbenu obuku dolazili
potporučnici. Ova promena nije ništa značila za NL, jer je njihov zadatak bio isti, da nam prenesu svoje znanje i
iskustvo i obuče nas u GRB ciljeva na zemlji (gađanju, raketiranju i bombardovanju) kao i u GCV (gađanju
ciljeva u vazduhu) letilica koje se kreću brzinama do 300 km/č.

Veći problem smo predstavljali komandnoj strukturi 172.lbap/š i 423.vb, jer su oni morali da nam obezbede
uslove za smeštaj, ishranu i ostale aktivnosti koje su proizilazile iz datih okolnosti i našeg statusa.

Komandant 172.lbap/š je bio pukovnik Đuro Stupar, a NŠ potpukovnik Bakić Milivoje.

U 172.lbap/š raspoređeni smo kao i u svim prethodnim jedinicama u dve avijacijske eskadrile sa po dva
avijacijska odeljenja, a u okviru odeljenja po grupama od po tri pitomca koje su dodeljivane NL.

Komandir pitomačke čete je bio kapetan Mitić Mile, zvani Maša, a materijalni organ zastavnik Kiro.
Smešteni smo u prizemne zgrade, razmešteni po sobama sa po 3 kreveta. Prizemni objekti u borovoj šumi su
ispoljili svoju punu funkciju prilikom zemljotresa u Crnoj Gori. Bio je to do tada najrazorniji zemljotres koji je
zadesio Crnu Goru.
Zemljotres se dogodio 15.04.1979.godine, u periodu od 07.19 do 07.30 časova. Bio je jačine 7 stepeni Rihterove
skale ili 9 stepeni Merkalijeve skale sa epicentrom u moru 15-tak km između Ulcinja i Bara. Mnogi stari gradovi
u crnogorskom primorju su bili uništeni. Naše prizemljuše su to stoički izdržale, a mi organizaciju napuštanja
objekata doveli do savršenstva. Pravili smo interne sobne zadatke za svakog korisnika sobe koji su izvršavani
skoro istovremeno sa početkom podrhtavanja tla. Bukvalno, nije trebalo više od 10 sekundi da svi napustimo
sobe i internate.
Izlazili smo u grad u dane kada nismo leteli, subotom
i nedeljom. Imali smo organizovani prevoz, na koji
smo se u velikoj meri morali oslanjati zbog veoma
slabe povezanosti javnim prevozom aerodroma sa
Titogradom. Da bismo koristili javni prevoz, morali
smo najpre prepešačiti oko 2 km do puta Petrovac -
Podgorica i u blizini r. Cijevna, sačekati neki autobus
čiji red vožnje niko nikad nije znao. Iako nam je bilo
zabranjeno, pokušali smo sa praksom auto-stopiranja
koju smo koristili u Puli. Trebalo je da prođe mnogo
vremena da bi se neko smilovao i stao, a i onaj ko bi
Komandant 172.lbap/š čestita nagrađenim pitoncima 28.klase VVA:
Mandiću, Kostiću, Kataniću, Trailoviću i Pintariću. stao, ne retko nam je saopštavao cenu prevoza do
grada. Čekanje u Puli od samo nekoliko minuta, dok
ne naiđe prvo vozilo, zamenjeno je čekanjem satima i
prolaskom desetina vozila dok se neko nije zaustavio
na naš podignuti palac. Prilazili smo zaustavljenim
automobilima uvek sa neizvesnošću da li će i onaj koji
je stao tražiti da mu platimo prevoz. Zbog navedenog,
auto-stopiranje kao alternativni prevoz je ubrzo bio
obrisan iz opcija prevoza do grada, pa nije morao ni
biti zabranjivan.
Obuka pilota u GRB spada u jednu od najsloženijih
borbenih obuka pilota zbog velikih brzina, blizine
zemlje, opasnosti od povratnog dejstva školskih, a
pogotovo ubojnih sredstava, velikog broja radnji i
postupaka pilota, što od pilota zahteva maksimalnu
NL Stamatović i pitomci: Balaban, Nikolić i Trailović koncentraciju, pažnju i munjevitu reakciju kako ne bi
došlo do katastrofe. Neko je izračunao da pilot u
jednom borbenom krugu napravi oko 3000 radnji, što je duplo više radnji nego u jednom školskom krugu. Kada
se uzme u obzir da školski krug traje 4-5 minuta, a borbeni krug oko 70-80 sekundi, onda se vidi u koliko kratkom
intervalu treba uraditi toliki broj radnji, postupaka, kontrola.

107