Page 108 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

U toku ove 4.godine školovanja u VVA, obučeni smo po svim elementima GRB u sastavu para i odeljenja, danju
i noću u PMU i u GCV danju u PMU. Tako obučeni na kraju završetka VVA bili smo potpuno spremni za odlaske
u borbene jedinice, za odlaske na KNL (kurs za nastavnike letenja) ili za preobuke za letenje na nadzvučnim
avionima.

Sa školovanjem u Titogradu i o raznim događanjima mogle bi se napisati mnoge knjige.
Izvodili smo vežbu: Bombardovanje iz brišućeg leta u sastavu para. U jednom od aviona nalazio se klasić Čavka
Ivan. Brzinom od 600 km/č i na visini oko 60 m približavao se meti. Postupak je da se očekuje zahvat mete
nišanom, pritisne dugme za odbacivanje bombe i avion energično, sa opterećenjem 3,5-4,5 g prevede u penjući
borbeni zaokret kako bi se izbeglo povratno dejstvo bombe, odnosno gelera. Ivan je požurio neku milisekundu
sa povlačenjem palice i umesto da otkači bombu, pa da povuče palicu ka sebi, on je povukao palicu i pritisnuo
dugme za otkačivanje bombe. Na taj način bomba se otkačuje i prelazi u ugao penjanja, a onda padom njene
progresivne brzine polako prelazi u poniranje. Tako je bomba preletela metu i pala van kruga poligona u njive
ratara. Uvežbavalo se sa cab 50 (cementna avio bomba, težine 50 kg). Bomba bez eksplozivnog punjenja, sa
dimnim upaljačem, koji je samo služio da učini tačku pada bombe uočljivijom. Narednih dana, Ivan po ,,nagradi“
uz pratnju kreće u potragu za bombom. Tom prilikom on se raspituje kod svih seljana koje zatiče u poljskim
radovima. Upoznaje se sa omladinom i saznaje da u s. Mataguži postoji seoski dom i da se u domu organizuju
zabave mladih, subotom i nedeljom. Na kraju, Ivan je uspeo da pronađe bombu. Srećom, nikome nije naneta
šteta. Potraga se obustavila, a Ivan nastavi sa obukom. U narednom periodu, mi odlazismo u grad, a Ivan u s.
Mataguži na zabavu. Pričao je kako su dobre zabave u seoskom domu i pozivao nas, svoje drugare, da mu se
pridružimo. Smešno nam je bilo to što je pričao, jer sva zabava u Titogradu se svodila na kafansko ispijanje pića,
ponekad i uz kafansku muziku. Odlazili smo i u bioskop i uveče skoro redovno završavali na korzou u glavnoj
ulici koja se od 18.00 č zatvarala za saobraćaj. Ivan po svome, mi po svome, dok u nama jednog trenutka ne
proradi radoznalost. Pođosmo s njim u s. Mataguži, u seoski dom, na seosku zabavu omladine. Upoznao nas je
Ivan sa drugarima i sa devojkama s kojima se upoznao i već sprijateljio. Za nas, sve prijatna iznenađenja.
Omladina nasmejana, vesela i gostoljubiva. Veliki broj prelepih devojaka. Nas su iz milošte zvali ,,pilotani“, a
dolazak pilotana je skoro uvek gromoglasno najavljivan preko razglasa od strane konferansijea. Nikada nisu hteli
da nam naplate ulaz na zabavu. Nakon ovog našeg prvog odlaska u s.Mataguži, narednih nekoliko meseci nismo
odlazili do Titograda, jer nam je bilo lepo i ugodno među zdravo odgojenom seoskom omladinom sa urođenim
gostoprimstvom. Zbog organizacijskih problema, zabave u seoskom domu su se proredile, a onda dolaskom
proleća 1979.godine i prestale da postoje. Druženja sa poznanicima iz sela smo nastavili u Titogradu i družili kad
god bi se sreli.

Polako se bližio kraj naše borbene obuke, ali i kraj četvrte i završne godine VVA. Ostalo je bilo još par teoretskih
ispita.

Nakon završenog PLO u 8 semestru, u 2.semestru u 4.godini VVA, ponovo avione zamenismo klupama,

108