Page 110 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Vrućina, zrikavci nisu prestajali svoju melodiju, more, plaže, turisti… a mi na
parove razbrojs, napred marš, u kolonu po četiri prestroj se, strojevim korakom,
marševskim korakom…

Dobismo prve oficirske uniforme sa po jednom zvezdicom, najsjajnijom od svih
narednih. Dobismo i akontaciju plate i na kraju ono zbog čega smo napravili svoj
prvi korak na ovom putu, a to je LETAČKI ZNAK.

LETAČKI ZNAK je pokazatelj da smo došli do cilja, koji je nekada bio mnogo
daleko, a neretko izgledao i nedostižan. Nivo radosti koju smo tada doživljavali
jednostavno nije opisiva i skoro da je bila pomešana sa malom dozom neverice..

Četvrtu godinu školovanja pitomaca 28. klase VVA započelo je nas 70
pitomaca, a uspešno završilo nas 67. Tri klasića su završila 4. školsku godinu
uspešno, ali nažalost iz zdravstvenih razloga nisu dobili letačko zvanje
(Groznica Nenad, Sekereš Jožef i Zebec Vlado)
Tokom ove školske godine u garnizonu Titograd, decembra 1978.godine, uspešno je realizovana i obuka za
vozače motornih vozila pa smo svi položili vozački ispit. Nakon položenog vozačkog ispita dobili smo vojne
vozačke dozvole za upravljanje vozilima B, C i E kategorije. U toku zimskog semestralnog raspusta i drugih
odsustava mnogi od nas su te vojne vozačke dozvole koristili za upravljanje automobilima svojih roditelja,
rođaka i prijatelja. Nismo ih mogli prevesti na civilne vozačke dozvole sve do završetka VVA.

PLAVA ESKADRILA
I pored ispričanih i prepričanih pilotskih priča, postoji još nešto što je naša generacija pilota i tehničkog sastava ostavila
za sećanje.
To je Plava eskadrila.
Od samog dolaska u Mostar, 1971.godine pored pilotskog sna koji je tada izgledao dalek, snovi dečaka su naravno bile
i devojke. U to vreme, nažalost, u VG nije bilo na školovanju i devojaka. Učenici VG “Maršal Tito” su imali potrebu za
još mnogo običnih životnih stvari, drugarstva, ljubavi, druženja. Postojala je mala, ograničena i neredovna Poetska
sekcija, gde su naši stariji drugari predstavljali svoje radove, svoje snove, želje, sreću i tugu iskazanu kroz poeziju.
Poetska sekcija je postala još manja i tesnija dolaskom naše generacije. Profesor srpsko-hrvatskog jezika je, naravno,
vodio tu sekciju, a sastajali su se jednom mesečno, uglavnom u jednoj od prostorija školskog kompleksa.
To našoj generaciji nije bilo
dovoljno. Na sreću, profesor
Milovan Krunić - “Servantes”,
inače i sam pesnik sa već
objavljenim zbirkama pesama, želeo
je da se putem poezije proširi polje
iskazivanja i predstavljanja talenata
mnogo široj publici. A muškoj VG,
“Šuškavcima” željena publika su
bile srednjoškolke iz gradskih i
lokalnih škola. Tako je počelo.
Kako su izlasci u grad bili
ograničeni na srede, subote i
nedelje, uz pritisak polaznika
poetske sekcije, a i veliku podršku
profesora Krunića, sekcija je dobila
odobrenje da se predstavlja po
Mostarskim školama, na Večerima
Poezije, uglavnom organizovanih
po ostalim gradskim srednjim
školama. Poetičari su, naravno, VIS ,,Sinovi neba" – Cvejić, Červar, Stefanović i Marjanović
privukli pažnju suprotnog pola, ali
je broj gostiju bio zanemarljivo mali. I tada, kada su trojica svirača uspeli da ubede profesora da bi Poetske večeri bile
puno uspešnije, posećenije i redovnije ako se u njih uključi i muzika, pratnja uz gitaru, a i nekoliko solističkih nastupa

110