Page 254 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Stela je Acina supruga koja je pokušala opravdati đaka koji je pio pivo i
ublažiti situaciju.
Četvrta godina, boravak na Sutjesci , tromeđa Bosne, Crne Gore i Srbije,
Maglić, Volujak, Trnovačko jezero. Stazama Proleterskih brigada. Fizička
priprema za Akademiju.
Na Sutjesci, stazama proleterskih brigada

Posle mature 1975.godine nastavili smo sa selektivnim letenjem i
padobranskim skokom na aerodromu Zemunik. Nastavnik letenja-Zlatković
Jordan. Po njemu sam znao sve osim letenja, tako da sam bio iznenađen
pričama kolega-mladih Klostermana kako oni to barataju bez problema. Sreća, bio je u blizini psiholog Zare koji
kao da je bio konektovan na moj mozak. Šta je sinko, problemi oko sletanja
100 m napred 45 m u levu stranu, drugi to vide, ti ne. Pusti sinko te priče
dobro ti to radiš ako ne i bolje od hvalisavaca, oni se samo maskiraju pričom,
nego teraj ti dalje i ne brini.
Konačno 1975.godine, 28. klasa VVA, prva godina.
Prvo fizička priprema i
uvojničavanje u
Šipurinama. Marš od
Šipurina do Zemunika
koji je bio provera
fizičke spreme i ozbiljnosti shvatanja budućih zadataka.
Provera ličnih mogućnosti.
Komandant pitomačke čete KIKL Debogović Aleksandar,
komandir odeljenja Harambašić Dragan, čuveni lovac , koji je zečeve obarao kao čunjeve. Bila su to srećna
vremena, konačno nešto što se toliko godina željno čekalo.
Počelo je i letenje u drugoj godini. Dodeljen sam u grupu kod starog
nastavnika letenja kapetana Birsa Edvarda, kome je pripomagao mladi
nastavnik Sabolić Dušan. Komandir eskadrile Viktor Hauptman, komandir
odeljenja Bartol Kokanović. Grupići: Jamaković Salih, Rašuo Željko i ja. Ja
sam tu bio u povlaštenom položaju između matorog Smaje koji je zbog godina
bio uvažavan i tvrdoglavog Željka koji se zbog svoje tvrdoglavosti i
teoretisanja dobrano naprepisivao dnevne štampe kao kazne zbog
nedozvoljenih komentara na nastavnikove tvrdnje. Letenje je proteklo uz
mnogo druženja jer tada smo već počeli da nešto značimo. Nastavnik nas je
vodio na večere u pilotske restorane, eskadrilska druženja, pripreme, letenje, analiza, komentari, sport, folklor,
hor, učešće u takmičenju Mladost u pesmi reči i veštini, učešće u plivanju na Univerzijadi u Splitu, sve je proletelo
kao tren.

Dospeli smo treće godine VVA i do Pule, pravog raja za noćni život. Tada smo već ozbiljni piloti. Provodimo
obuku i osposobljavamo se za letenje u instrumentalnom i
noćnom letenju. Nastavnik mi je bio Rađević Zoran. E, tu
sam umalo zapečatio letačku karijeru kada sam ljutito bacio
kacigu preko nosa Galeba iza nastavnikovih leđa koji je već
izišao iz kabine dok sam ja parkirao avion. Nezapamćeno .
On je posle treska uvukao vrat misleći da je avion udario u
nešto, lagano se okrenuo, video čitav avion i moju kacigu.
Prišao je kabini u kojoj sam još uvek sedeo, upitao me tihim
glasom: - Pitomac jel nešto nije u redu ? Nije, odgovorio
sam mu ljutito. - Dobro dođi u boks, reče mi Rađević. -
Sinak šta to učinje, upita zaprepašteni zaša (zastavnik). Šta
bi, bi, rekoh sada svestan i sam da sam preterao. Bio sam ljut
zbog Zokijevog mešanja i držanja komandi tokom leta. Ne znam ko leti, ja, on ili avion sam. Na sreću pametan
čovek porazio me svojom mirnoćom i razumnim stavom. Više se nije mešao. Bilo je to prava stvar do kraja.
Najlepša godina sa grupićima Darkom Novkovićem i Ismetom Hadžiosmanovićem, kasnije mojim venčanim
kumovima. Tu sam već imao moj prvi auto-čuveni zelenko-fića. Pa problem sa komandirom čete koji me uhvatio

254