Page 206 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Posle završetka Akademije i dalje nemirni duh zatraži dozvolu za odlazak u libijsku avanturu. Nespreman za
takav intenzitet radnih obaveza, a posle udesa, u kojem na sreću strada samo moja kičma, po povratku iz Libije
dobih prekomandu iz Zadra u Niš, na transportnu avijaciju.

A pre toga, u junu te 1981.godine oženih se Blandinom koja postade
učesnikom svih mojih radosti i žalosti, uspeha i neuspeha i svakako
najvećim uspehom, krunom našeg trajanja, našim sinom Mirzom. Niš je
doneo "matoru" sredinu, u odnosu na moj čin i znanje, moćan avion i način
letenja i mogućnost i potrebu stalnog teoretskog usavršavanja. Kombinacija
civilno-vojnog letenja mi je ponudila i zahtevala znanja koja su nadilazila
dotadašnja, a koja su po prirodi stvari i došla i to u JAT-ovoj akademiji, sa
pripadajućim civilnim dozvolama. Mnogo se putovalo, po zemlji i inostranstvu, učestvovalo u obuci sjajnih
kolega padobranaca i školovanju brojnih generacija koje su dolazile u Niš.
Grad Niš mi je dao mnoga poznanstva oličena u prijateljstvu sa brojnim ljudima, koja traju i danas. Mirza je
rastao u stabilnom okruženju porodice i divnih prijatelja. Naša porodična priča se razvijala nezaustavljivo, u
skladu sa uspesima na poslu i u školi.
A onda, r a t.

Moje profesionalno sudelovanje do krajnje fizičke i psihičke izdržljivosti. Za porodicu, razbijanje velikih želja i
ambicija, nemir i strah. Čak i telefonska uznemiravanja.

U momentu najvećih događaja tog burnog perioda i najvećih pošasti, žestoki šok. Dan dva nakon poslednjeg 21.
Maja, tada dana RV i PVO, usledila je profesionalna eliminacija, zasnovana na nacionalnom faktoru.
Preživeo sam ne dozvoljavajući da mi se unište lik i delo. A kako je bilo teško, to znamo samo mi unutar porodice.
Da, postojala je i ogromna moralna i ljudska pomoć bliskih prijatelja. Usledilo je profesionalno preživljavanje,
kao posledica teške situacije za državu, vojsku, ali i kao posledica očajne kadrovske politike.

Porodica je bila utočište. Mirza je bio uspešan u školi, izrastao je u čoveka. Supruga i ja smo čuvali naše gnezdo.
Bombardovanje 1999. godine, sklanjanje, strahovi od budućnosti. Manje-više isto za
sve. I ta pošast prođe. Iskoristih potrebu za pilotima mog profila u Batajnici. Na
porodičnom sastanku usaglasismo odluku o potrebi za porodičnim preseljenjem. A za
destinaciju izabrasmo Novi Sad. Prelazak izvedosmo nakon Mirzinog maturiranja u
Nišu.

Novi Sad svojom širinom prihvati i naše 3 duše. Supruga je lako potvrdila rejting u
poslu farmaceutske trgovine, Mirza je upisao agro ekonomiju, a ja postepeno povratih
staru poziciju u jedinici, što mi pruži šansu da stignem do ličnih letačkih rekorda
(bacanje padobranaca sa 9205 m), kao i da vodim brojne letove u inostranstvo.
Puna profesionalna satisfakcija i odlazak iz
kabine u zasluženu penziju 2006.godine

A posle toga nastavio sam
življenje punim plućima.
Mnoga zadovoljstva, oličena u
Mirzinom diplomiranju,
Blandininim odlaskom u
penziju, putovanjima i
svakako, jednim od
najsrećnijih događaja,
rođenjem unuka Aleksandra i
Mirzine zajednice sa Dušicom.

206