Page 205 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

IBRAKOVIĆ ZINAID

Koliko puta sam u životu pisao nekakvu autobiografiju? Dva ili tri
puta? Ali nekako mi je ova autobiografija najteža. Najteža bar u
započinjanju. Mnogo teža od one koju sam pisao Savi Dabiću, tada
sekretaru OOSK pitomačke čete, zajedno sa Blekijem (Glišić
Zoranom), da bih ili da bismo odleteli prvi let na II godini VVA u
Zadru.
O čemu se radi? Samo Bleki i ja, iz 28.klase VVA, nismo bili članovi
SKJ (Saveza komunista Jugoslavije) te 1977.godine u Zadru. A
sutradan je po prvi put trebalo poleteti na galebu. To, po nečijoj
odluci, nije bilo moguće bez članstva u SKJ i Savo je najavio za 17.00 č sastanak.

OOSK pitomačke čete, sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda: Prijem u članstvo SKJ Glišića i Ibrakovića. A
za prijem je trebalo napisati biografiju. Bilo je lako napisati tu biografiju jer je bila ,,teška“ oko 20-tak godina, za
razliku od ove koja je teška 63 godine. Elem, napisasmo mi tad svoje autobiografije, primiše nas u članstvo SKJ
i poletesmo narednog dana.

U Vitezu sam se rodio 11.12.1955.godine, u decembru mesecu, kada su zime bile zime. Valjda mi je zato i sada
drag taj period godine. A detinjstvo, tipično za
provincijski gradić centralne Bosne. Mnogo zelenila i
jurcanja za loptom (ako nisu bile probušene), sankanja
po obližnjim brdašcima i brdima, pravljenje lukova i
strela, pravljenje snežnih tvrđava i igloa, vođenja
snežnih ratova sa susednim kvartovima i kolonijama,
razbijenih noseva, glava i cevanica i ponosa dečaka,
kojima su svake cipele naredne godine bile male.

Ali, ja sam imao nepresušan izvor snabdevanja.
Nasleđivao sam sve od starije braće, a ako je bilo
potrebno šta prepraviti, majka Tejfida je bila u tome umešna. Otac Rasim, vozač, povremeno je unosio radost u
naše živote kada bi me (nas) poseo na motor i provozao koji krug.
Odrastao sam bezbrižno, a kada je došlo vreme prvih simpatija i dečijih ljubavi, videh na TV
emisiju o VG "Maršal Tito" u Mostaru, te objavih ekipi derana na poluvremenu neke
međukvartovske utakmice, da ću biti pilot.
Uspeo sam ući u tu elitnu ustanovu, koja beše želja mnogih petnaestogodišnjaka SFRJ te 1969. i
1970.godine, a to mi često dođe do uva i dan danas (kao neostvarena želja mojoj generaciji bliskih
ljudi).
Gimnazija postade i otac i majka, cimeri Iveša i Hamdo braća. Kao i svi iz
generacije. Učili smo jedni od drugih sve što nismo znali, dobijali ( ne svi) i prve
kečeve, a onda u Mostaru nalazili prve velike ljubavi.
I prvi susret sa visinama u vrućem Nikšiću, na jedrilici i uz pomoć vitla i formiranje neraskidive
veze sa letenjem. Pa naredne, 1973.godine Sarajevo i sportski aerodrom Butmir podno Igmana
sa svemogućim Blanikom.
Mladalačka ludost i preambiciozne želje me
spojiše sa godinu dana mlađom generacijom iz
Gimnazije u VVA i Zadru.
Oštrina vojske i njenih pravila je bila ublažena
čekanjem letačke obuke i ispunjenja dečačkih
snova, sa početka ove priče. Svaki letački dan i svaki let, bejahu
potvrda slobode i tela i duha i misli i postojanja. I sve to u
najlepšim gradovima tadašnje države. Šta da izdvojim,
uzbudljivost zadarskih letačkih dana, kosmopolitsku Pulu i
predivne nastavnike i IFR obuku ili sva borbena titogradska
iskustva. Ma sve je sa ove distance bilo ok.

205