Page 192 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA
P. 192
Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA
ĐUROVIĆ ĐURA
Od majke Mirjane i oca Nikole, rođen sam u proleće 1956.godine u
Južnom Banatu, u vetrovitom Vršcu, SR Srbija, u talasu „bejbi bum“
generacije, u Jugoslaviji. Bio sam druželjubivo i znatiželjno dete.
Polazak u osnovnu školu. Pionirske, crvene marame. Voleo sam
školu. Voleo sam da čitam. Voleo sam vršački aerodrom. Otac
školskog druga, komandir eskadrile, puštao nas je među avione i
pilote. Igrali smo se kod rashodovanih aviona. I prirodno, grupa iz
naše škole obrela se u VG „Maršal Tito“ u Mostaru. Mi u najlepšim
godinama, Mostar lep, Mostarke još lepše. Na gramofonu se vrti prvi
album Josipe Lisac „Jedna mladost, jedan svijet
nade, Raste tiho u srcu tvom...“
A dok bistra Neretva, pod baštama behara, zeleno
peni, virove valja... na Vrelu Bune, jedna Zuhra iz
Mahale, jedna Jadranka sa Bulevara... „Jao, kad bih
znao sa kim sada spava, ne bi joj glava, ne bi joj
glava... Jao, kad bih znao ko to, u meni bere kajsije
još nedozrele...“ (Pero Zubac).
U Gimnaziji sam naučio najviše, voleo
Ljubibratićeva predavanja i upamtio miris behara. Prva letenja na
jedrilicama, zavoleo. Posle redom, k’o i svi. Akademija,
Zadar. Obuka u Šapurinama. Test, od kakvog smo
materijala. I ono, učenje, pa učenje, beskrajna predavanja,
učenje... tek po neko kupanje. U Zadru, miris mora u luci,
ukus Prošeka na brod - restoranu, upamtio.
Na selektivnom letenju, sam sam se javio za helikoptere,
samo zato da bih se vrato u Mostar. ”I opet su bila leta,
opet su bile kiše... U kosi joj bilo zapleteno leto, žutilo
sunca, malo mora... Ni ono lišće po trotoarima, ni one dane
ja više ne mogu, ja više ne umem izbrisati...” (”Mostarske kiše”).
Potporučnik 1978.godine. Prekomanda na aerodrom Niš. Helikopter tipa MI-8. Čudo
od letelice. Najbolji. Šta sve nisam radio sa njim. Slede naporne godine, sa puno rada,
ali, mlad, uživam u letenju. Mnogo se letelo tih godina. Nastavnik letenja, probni pilot,
komandir helikopterskog odeljenja. Jubilarne medalje. Orden za hrabrost od
Predsednika SFRJ.
Ženidba. Dva divna sina i prava sreća, uživanje u roditeljstvu koje traje i danas.
Ali, kao Personalac u puku, sve više u kancelariji, manje sam leteo. Na aerodromu
Golubovci (Podgorica) kao Operativac u komandi aerodroma, zatrpan poslom, jedva
sam uspevao da naletim i obavezni minimum sati, a vuklo me.
No, godine takođe, lete. I gle, njeno visočanstvo, penzija, eto je !
Kad pre!? Možda rano? Možda ne ? Interesantno, ali od svega, najsigurnije sam upamtio mirise:
Miris mostarske aščinice u 03.00 č ujutru, jesenjeg Juga sa pučine što talasima rivu razbija, Baščaršije pod
debelim snegom Zimske Olimpijade, a u žilama ostala mešavina mirisa pilotske kabine, metala, ulja i goriva…
koji, kad ih danas osetim, mišići se sami zatežu, da dodaju gas, da zaurla 3.000 “konja” iza mojih leđa…
“Ja neću imati s kim ostati mlad, ako svi ostarite i ta će mi mladost teško pasti... –
A ponovo počinje kiša, kao što već kiši u listopadu na otocima. More od olova i nebo od borova. Udaljeni glasovi
koji se mešaju, glas majke, prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata, na brzinu pokupljeno rublje pred kišu. I
nestalo je svjetla s tom bjelinom, još malo šetnje uz more i gotovo.
Ne daj se Ines !
192
