Page 144 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

PEŠUT ANTUN

12.01.1956.-27.07.2015.

Od majke Pauline, i oca Ivana, rođen je u zemljoradničkoj
porodici 12.01.1956.godine, u s. Brestača, SO Novska, SR
Hrvatska, Jugoslavija. U Novskoj je završio i osnovnu školu sa
odličnim uspehom nakon koje je konkurisao i upisao se u VG
,,Maršal Tito“ u Mostaru.
Posle mature, 1975.godine, upisao se u 28. klasu VVA. Nakon
četvorogodišnjeg školovanja, diplomirao je u VVA i dobio zvanje
potporučnika pilota LBA. Po završetku akademije 1979. godine
biva raspoređen na aerodrom Lađevci u Kraljevu. Tu je radio do
1994.godine kada je u činu kapetana prve klase
dobio otpust po potrebi službe. Za vreme
službovanja odlikovan je Ordenom zasluga za
narod, 1988.godine.

U Kraljevu se 1980.godine oženio Gordanom
Rudnjanin, sa kojom ima dve kćerke, Sandru i
Sanju. Obe kćerke su završile Ekonomski fakultet
u Beogradu, udate su i imaju po dva sina. Sandra
živi u Beogradu, a Sanja u Crikvenici.
Antun je sa porodicom od 1994.godine ostao da
živi u Kraljevu sve do 2002.godine. Budući da nikako nije dobivao državljanstvo
R. Srbije, rešio je da potraži posao na drugom mestu. Iz tog razloga je kupio kuću
u Opatiji, zbog blizine aerodroma Rijeka, na
kojem se 2003. godine zaposlio u tehničkoj
službi. Nakon kupovine kuće, preselio je ostatak
porodice u Opatiju gde je njegova supruga Gordana ostala da živi i posle njegove
smrti. Dosta slobodnog vremena je provodio u vrtu kuće gajeći cveće i kaktuse.
Živeo je u Opatiji i radio na aerodromu u Rijeci sve do prerane smrti, 2015.g odine
koja se desila nakon kratke i teške bolesti. Sahranjen je u svom rodnom selu
Brestači.
Biti čovek mu je uvek bilo na prvom mestu, a njegove poslednje reči su bile: ,,Dobro sam“.

Od hobija je voleo ribolov koji ga je opuštao u teškim trenucima, kao i književnost.
O Antunu najbolje govore reči njegovog klasića Dabić Save napisane u pismu njegovoj supruzi Gordani:

,,Tona, tako smo ga zvali od milošte, je moj školski drug od samog početka školovanja u VG. Bili smo u istom
razredu. Ne zato sto je tvoj muž, ja sam srećan što sam imao takvog druga i klasića. Ja sam bio predsednik
omladinske organizacije gimnazije, a posle u dva mandata na fakultetu-akademiji sekretar partijske organizacije
SKJ i imao sam uvid u rad svakog klasića. Taj čovek, jedan skroman, pošten, do kosti odan, odmeren i u muci
i u veselju i uzdržan. Nikada nije bio ni sa kim u sukobu, nesebičan, držao je do svoje reči i kad njemu nije išlo
u prilog. Voleo je svoju zemlju SFRJ, voleo je letenje. Nije bio nikad opterećen nacionalističkom patologijom,
poznavao je samo ljudsko, nije imao niti je hteo da u sebi stvara kriterij za selekciju neljudskog što ga je nekada
i koštalo. Bio je izrazito čist emotivac koji svoju muku drži da ne bi opterećivao druge. Mogao bih da ovu nisku
bisera o mome klasiću da nižem dugo, dugo. Nemoguća je rečenica da krišku domaćeg kruha on ne podijeli i da
njemu ostane na kraju najmanje.

Oprosti sto sam bio slobodan ovoliko. On bi mi iz svoje skromnosti znao reci: - Daj cimeru preteruješ, nisam ja
baš takav.
E, takav i još bolji je bio Pešut Antun učenik 11. klase VG, D odeljenja, i 28. klаsе VVA. Želim da uvijek sa
ponosom kažeš ime čoveka čije si prezime uzela.“

144